Zvezda
3 В Е 3 Ј Л
вр. 3
И марвинче би човек да избави, кад тако западне, а како не би човека! На Серјожу је непријатно утицала ова равнодушност Мићкина. Он жуђаше за саучешћем, те брзо аотрча обали, као некој светињи, носећи у рукама водено цвеће За њим се полако крену и Мићка. Кад је Серјожа стигао био до ограде, Љуша као да дође ван себе. Она поче и да плаче и да се смеје у исти мах, а Серјожа, стидећи се свога прљавог изгледа и до давајући јој цвеће, рече лено : — Ево вам, Њуша, водено цвеће! Не зчмерите, што сам такс>уго... Нехотице сам се^оклизнуо и пао у блато.. Њуша спусти своје руке на његова рамена и са сзетлим очицам а од суза гледаше му у лице. — Оклизнуо! То се и зове оклизнути ! Ах, мили мој, како сам се преплашила због вас ! Сад видим да сте лрави херој! Ви сте тако добри, тако одважни, а ја сам неваљалица једна и без срца ! Господе, ала ми је 'ило жао ! Ја бих, за цело, отишла у манастир, да сте .. Шта мислите на то ? Она- хтеде да га притисне на груди, али јој беше зазорно. За тим се осврну и опази Мићку где држи господинову капу и глупо гледа у њих својим плавим очима, па му рече: „Ти, добри Мићка, заслужујеш награде; ја ћу ти донети колача, а Сергије Владимировић даће ти новаца. Него, иди, молим те, да ти се стадо не разбегне." Мићка се застиде и са звиждањем отрча свом стаду. Њуша се окрену Серјожи, па се гласно стаде смејати. — Ама, погледајте се, кад вас молим, — рече она; — погледајте се само, како сте смешни ! Као да сте од чоколаде. . Серјожа поцрвене и брзо јој одговори : — Причекајте, Њуша; седите само ту. Идем да се пресвучемАли га Њуша ухвати са два прста за крај од хаљине : — Немојте ићи. Хоћу најпре да вам кажем Она се снужди и порумене. — Видите, Серјожа, ви мени не верујете... Ја сам немилостива, али вас за то ипак љубим... Кад будете свршили университет, ја ћу онда поћи за вас. Хоћете ли ? Је л'те, да ћете ме узети ?... Серјожи необично лакну у срцу. Он је хтео да је вамоли, да те речи још небројено пута понови али није смео. У том она брзим покретом руке, забаци своју капу назад, приближи му своја напраћена усташцв и рече : — Но, пољубите ме ! Ал' само брзо ! Па онда идите и преобуците се, и реците вашој сестри Вапји, да сте м: видели овде крај језера.... и никоме ништа не казујте о оно е... — и она махну глзеом на око, по Серјожу, онако кобно место. — То нека остане само наша тајна. Серјожа, усхићзн од радости, постоја неколико тренутака, за тим ухвати малену ручицу Њушину, стиску је ; па онда брзо отрча кроз дрворед кући. А Њуша онда полако дође до клупе, седе на њу и стаде да гледа на језеро. „Драги мој! Како само уме леио да љуби", — рече она. више некако дремљиво. Ведро и јасно небо као да беше утонуло у језеро.
II. Кнегиња Сицка гшсала је својим пријатељицама и пријатељима : „Ако нисте за иаућу недељу позвани г 1е год на драже место, дођите, шоп сћег (или ша сћеге) к мени у Оранијенбаум, на цео дан. Ако нам време допусти, приредићемо у шумици један мали „пик-ник". Јављам вам (ал' ово нека остане као тајна) да ће код мене бити и м-р Каљачевски. О његовој се учености много говори, он је уз то и добар човек и биће код мене на ручку. Гледајте па, пошто по то, дођите." Кнегиња беше разумна жена, с великим везама, и држала је доброг кувара ; кнегињица, њена јециница ћерка, једно лепушкасто стаорење, имала је знаган мираз, па Сицка у својим позивницама да ни речце није споменула о ученом професору, ипак би њени нријатељи дошли чак из Петерхофа, Царскога Села, Иавловска, из свих тих досацних места за разонођење, где проводе почетак леги угледни Петрограђани Те је недеље дошло к Сицкој равно двадесеторо. Млађи људи и младе госпе оцмах су стали да играју на 1ашп 1епшз-у, са окретном елегантношћу, јасно довикујући кад треба: „ај-пле", и „едвентеџ". Даме разговараху о познаницима о скорим свадбама и о унапређењима. Озбиљнијиљуди јадаху сеједан другоме на своје болести, ради којих би требало да иду у Карлсбад, у Кисинген, или у која друга купатила. Било је четири часа. Каљачевски још не беше приспео. Дан'је био прави јулски, с југа се дизаше страшан облак, и кнегиња, на велику тугу младих људи и госпођа, јави да се „пик-ник" одлаже за другу недељу. — Сад можемо мало прошетатд по парку, тамо крај Црвенога Пруда. Тамо је тако лено, хладовито, а није далеко одавде. Даме узеше штитове од кише, каваљери капе, и гости, предвођени кнегињом и њеним братом, лепушкастим ђенералом с необично дугим, седим брцима, упутише се у предвечерњу шетњу. Није друштво ни изишло из врта, иза којег лежаше парк, кад у двориште летњиковца уђе на хитрим кочијама, високи лепушкасти господин, са слабуњавим, енергичним лицем, налик на Енглеза, Он скочи с кола, дође друштву, познаце кнегињу, приђе јој и, скинувши шешир, пољуби је у руку. — Ви се јецва наканисте, учени човече, — рече кнегиња француским језиком : — ја сам мислима да не ћете ни доћи вашој старој пријатељици. Слушала сам да хоће младе даме Да вас просто растргну, али тогд ћете цвећа и код мене наћи ! (свршиће се)
Е Р Ш Т Е Њ Е ■— ГИ ДЕ М0Г1АСАН —
Пред вратима спахилука чекаху људи у стајаћем руху. Сунце мајско расипало је јасну светлост на рас-