Zvezda

Један од њих звао"се Жак, по имецу Једнога с ријега брата, којег је Маје много волео и који беше ум Једанпут, у канцеларији, Маје је размишљао и ти се смешио — На што мислите ? упита га неко. Он одговори : г* — Мислим на своје лабупдве. Помистише да је луд, и почеше му се смејати. IV Једнога јутра, идући у министарство, Маје спази вратима једне тровине слика велику гомилу људи. Та се гомила смејала. Маје поми«ли да се вара, чувши своје име. Он се подиже на прсте и могаде видети оно, што посматраше она гомила. Јадни Маје! То што гомила посматраше, то чему се она смејаше, то што јој причињаваше огромно задовољстао, то беше, ах! то беше слика његова, Мајева, његова властита слика, његова кариктура и његово име. Несрећник познаде самога себе. Уметник, — некиуметник, који гајебез сумњеспазио при освајању Лувра, -- беше га изнео наоружана једним црвеним кишобраном, како обема рукама удара по једном краљевом гардисту, који се мртав опружио. Он, Маје, који је одбранио оног рањеника од његових убилаца! Јесте, заиста. И оц његова властита мршава лица цртач беше начинио једну смежурану злу и поцсмешљиву образину, а карикатурист не беше заборавио ни кратке чакшире, ни мршаве листове, ни дуге руке јаднога Мајеа! А испод те слике стајаше једна легенда : „ Госаодин Мпјв, Поличинелин унук, убчја самртн«ке за времч глаених јулских дана!" (Прво коло Авантура господина Мајеа.) Господин Маје не магаде задржати узвика. Окретзше се. Спазише овога смешнога грбоњу, и слатко се насмејаше. — Ах ! Боже мој, рече неко, та ово ^е он, ово је господин Маје ! А Маје, будући у срце дирнут, бризну у плач. — Он се љути !... он плаче ! Не плачи, Маје ! Господин Маје прибра сву снагу и поче трчати, праћен исмевањем и поругом. Он се врати у свој стан и ту се затвори. Био је сломљен. V Од тога тренутка то постаде казном ; уметникова карикатура имала је среће. Цртежи се умножише. ГосаоАин Маје постаде славан. Сликарска ћуд! Госаодин Маје представљаше најружнијега, најгорега, најсмешнијега, најциничнијега грбоњу ! Као дете са барикада, па као народни гардист, госиодич Маје виде, како се шири приповетка о њему у Шаршари, на велику радост читдее""је/#Је

покрајине. Затим га спеваше у песму. ^У^Француској све се завршава ачсмима. „ // {/1/Уј / А Маје, наш Маје, није се смео више појавити на улици. Његова несрећа беше постала славном. Гамени иђаху за њим, вичући : Маје ! Сматрали су га као образину. — Ех, господин Маје, казао би му неко, још није наступио карневал. Најзад Маје рече себи : — Па лепо 1 Нећу више излазити. Он даде оставку у минисгарству и затвори се у своју собу. Излазио је из ње само у вече, у мрклу ноћ. И опет није ишао здраво далеко. У свему томе бешу му жао само једнога : његових лабудова. Сиромах човек, он их је волео ! Једног дана, када се пео у своју собу, он чу, како мали Пикон говори својој мајци. — Нашао сам једно псетанце. Господе, како је ружно ! Но, при свем том. очуваћу га. Како да га назовемо? — Пошто је ружно, рече господин Маје, назовите га Маје ! Дете одговори : — Врло добро ! VI Господин Маје беше већ стар. Није више имао циља у својем животу. Од како није ишао у министарство беше се разболео. Ослабио је. — Једва једанпут, говорио је он, скоро ћусвршити! Једног дана он паде у постељу. Кашљао је много. Прба му се цепаху. — Једва Једанпут ! Једва једанпут ! понављао је он. Нико се у кући не заузимаше за њзга. Оставише га да умре сам. Осећао се „да ће да путује," као што је говорио. — Дакле ћу бити срећан, мислио је он. Там^ горе, без сумње, нема грбоња ? — Моја је душа била праведна Зашто су ми чинили толико зла ? Да умрем сам !... сам! .. Крупне сузе му грунуше. Он понављаше непрестано: — Мајко моја ! . Жаче !... Мадлена !.. Боже мој ! У тај пар неко стаде грепсти на вратима. Господин Маје изусти слабим гласом : — Ко је то ? Нема одговора. Он понови : — Ко је то ? Господин Маје зачу тужни лавеж. — Ох ! рече он са тужним осмехом, то је јадни Маје. И хтеде се дићи да му отвори, но паде изнемогао, дубоко уздахну и издахну. Он је био тих и добгф. Његово име остаде као синоним цинизма и неваљалства. Ето како се стварају легенде. Велимир Ј РајиЛ

Садржај : Пеома — Море без приморја

И:! тгтс^раје - •/а.дј! старог гаврана

Гоеподин Маје.

Власник Ст. М. Веселиновин.

тгт

ВД*ЈеШ>И.га 0.. Хоровица. — уредник Јанко М. ВЕСЕЛИНОВић