Zvezda

БРОЈ 14

БЕОГРАД НЕДЕЉА 20. ФЕБРУАРА 1900

ГОД. IV

И 3 Л А 3 И четвртком и недељом ч Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претплату аримају све иошге у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИЛИСТ

ПРЕТПЛАТУ ТРЕБА СЛАТИ I Уредништву „Звезде" Кол рчева улица бр. 10. НЕПЛАБЕНА ШСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ. Рукопиои нз врабају ое.

УРЕДНИШТВО СЕ НА.ЛА8И I Ноларчева улица бр. 10.

БРОЈ 10 ПР. дин.

*уредник : ЈАНК0 М. ВЕСЕЛИН0ВИЋ.

БРОЈ 10 пр. дин.

ДРАГА У ГОРИ Сунце слатко, хај засини гором, Ио њој ходи мога срца драго; Кроз грање је гледам из шипрага, Смерно ступа моја нежна драга Добро сунце, милуј ми је благо! Нек се златна радује ти сјају Ка' но цвеће зори на уранку, К'о јеленче росигди по трави, Мила деца кад се дуга јави Ил' анђелак у меденом санку. Моја драга крин је мирисави ; Лице бело к'о прамење снежно Црне очи к'о гавранска крила, Њене власи мека мајска свила, Срце има тако љупко, нежно. К'о мрнару што се душа. прене Пуна наде на том мору мрачном, Када кулу светиљицу спази, Тако мени гледећи на стази Тебе, милу, у одблеску зрачном! Па ја хвалим то умилно сунце, Које светли куд ми ходи драго, Па га скривен молим у шипрагу: Да милује место мене драгу Да је грли, да је љуби благо ! Вожа С. НиколајевиК.

§ ?*

М0РЕ 6Е3 ПРИМ0РЈА НОВЕЛА ИЗ ВЕОГРАДСКОГ ЖИ|бТЦ . — Јанко М. Восолиновд^

/

(наставак) • ■■■•■'. ■' . Па поче причати. Реч му је тевла лака(/и бек* запињања. Шалу је просипао као масарош новце, смех је испунио собу до таванице. Савета ; је где-

дала у његове пуне и румене усне које се онако ђаводски смешкаху, и једна мисао и једна жеља обузе је сву: да јој је да пољуби те усне! Марија изиђе неким послом, Милан оде у библиотеку да потражи неку књигу, а њих двоје осташе сами и укуташе. Он, који је до тог часа брбљао, осети да не уме да говори ! Наеташе мучни тренутци. Савета је у души желела да остаее с њим насамо; а сад, кад јој се жедва испуни, она заћута. Бојала се да јој не пропадне тих неколико тренутака; да му бар похвали духовнтост. Погледа га и виде из његовог погледа да очекује да му нешто рекне. То је још више збуна, али се реч оте : — Влаго вама ! — Зашто V — уп Јта он. — Кад бих ја умела тако да се еашалим као ви, ја никад не бих била невесела ! — А зар сте невесели ? — Сад не, али ио некн пут. .. Међутим ви.... ви тако. .. Он климну главом као кад се захваљује, а она убрза: — Збиља! Ви тако дивно говорите као што се и шалите! Кад бих ја била, то јест, кад би ко мене питао, ја бих.... Али је збуни његов поглед који жељно ишчекиваше реч њезину. Она обори главу и не рече више ни речи. — А шта би сте ви ? Она само ману руком; нешто је загушило, па не може да говори. А и њему не беше лакше. Обујми га нека ватра; хиљада жеља заглуши његово решење да је избегава, да избегава сваки разговор о љубави с њом. Диже се и приђе прозору, погледа на улицу, али није ништа на улици видео, него је видео само њену лепу главу, и оне очи које га погледаху како га ни једне очи до данас -ие погледаше " ^ И привукоше га те очи као што магнет гвожђе нрив^чи. Он приђе столици на којој је она седела, наЉ<! Шђ) Шф