Zvezda

стр . 114

3 В Е 3 Д А

вр. 15

УЗ МЕСОЈЕЂЕ) ЈАВНО ПРЕДАВАЊЕ — Симо Матавул. Тоашђг и Госаодо ! Од најстаријих времена, сви културни народи, поред верских и народннх светковина, имали су дане намењене оиштем, јавном весељу. Тај део године звао се како кад и како где : — Уисисове светковине, Блхусова ирослава, Празниди сеница, .ча4игпаНа, сагпауа1е, Равсћт^, — што се све слаже у" значењу са смислом, који су Срби дали речи месојсђе. Намера ми је да изнесем кратак историски преглед месојеђа у опште, иа да ироговорим о словенским и на по се сриским обичајима овога дела годиее. Надам се, да ће вас иредмет занимата, јер је у складу са расположењем, које вас је овде окупило. Зна се. да су Асирци и Мисирци, још пре четири хиљаде година, имали месојеђе. Учени људи, који се зову асифолози и египтолози, не слажу се у схватању и тумачењу символизма разних обреда који су се за то време вршили али се слажу у томе, да су обичаји тих старовременских народа, ирема нашем појимању, били сувише непристојви. Прелазим на Јевреје, ондашње мисирске робове. Вез сумње, они су се угледали на своје господаре! Мојсије, храњеник Фараонове кћери, велики властелин мисирски, васпитаник њихових свештеника, доиста је морао учествовати у поменутим обичајама уз месојеђе. Зато, може биги, доцаије, кад је свој народ ослободио од ропства, кад га је иззео у пустињу, кад му је стао писати законе, одреди му начиа како ће иристојно и људски проводити месојеђе. И ево како наређује: „Петнаестога дана седмога месеца празник је сеница за седам дана Господу ! .. За седам дана приносите жртве огњепе Господу. Али петнаестога дана тога месеца седмога, кад саберете род земаљски, празнујте празник Господу седам дапа. У први дан узмите воћа са лепих дрвета и грана палмовах и врбе с потока и ве&влите се пред Господом Вогом својим седам дана. И празнујте тај празаик Господу сваке године, законом вечним, од колена до колена!**) Као што знаге, Мојсије умре у пустињи, а народ његов заузе обећану земљу, у којој тече мед и млеко. За колико је времена његов народ вршио његове наредбе, ми то не знамо. Али поуздано знамо, да се доцније опоменуо свих злих нримера, који су његовим прецима били пред очима у Мисиру. То сведоче сви нотоњи пророци. Међу њима страховити *) Г Симо Матавуљ је читао овај свој рад на забави у „Грађанској Касини" 19. ов м. Забава је била врло добро посећена, и бриљантно испала, управо много веселије и живље од свију прошлогодишњих. Ми сац радо публикујемо ово предавање г. Матавуљево ради оних, који нису имали задовољство, да само предавање из уста г. Матавуљевих чују. Ур. **) Трећа књига Мојсијева, гл. 23, стих 34—43.

Исајија грми : — „Да грешна народа! народа огрезла у безакоњу ! семена зликовачкога, синова покварених !... Што ће ми мноштво жртава ваших ? вели Господ, сит сач ових жртва ! На каД гадим се !... На празнике ваше мрзи душа моја !...*) Пређимо у Грчку. Ту се месојеђе зваху : Бахусова прослава. Кажу филолози , да је реч Бахус постањем својим, сродна са нашим речима : подвакивати, ијукати. Бахус је био син бога Зевса и смртне жене Семене. Бахус, пошто одрасте, освоја Индије, па се настани у Мисиру, где научи људе како ће садити лозу и цедити вино, због чега почеше »чпа. нес.еља и пролећа. А те светковиие, већ у Мисиру беснупЈе. у Грчкој, особито у Атинама, прелажаху сваку иеру^Д^м* осталога, слободно је било свашто говорити, чак и ва богове хулити ! Бахусов култус иређе из Грчке у јужну Италију, али се није вршио јавно, него Бахусовци образоваше тајна друшта, највише по провинцијама, даље од Рима. Мало ио мало, та друшта постадоше легла зликоваца, кривоклетника, Фалсификатора и свакојаких безаконика То најиосле дојади сенату, те године 186 пре Христа, похв;га и ногуби неколико хиљада Бахусоваца, а указом забрани прославе випског бога... Римљани су амали врло много верских и народних светковина, а оне, које су сличне биде потоњим месојеђама, зваху се : заЈлгпаНа, т.ј. дани посвећени богу Сатурну. Сатурн је био син Неба и Земље, а родовд са острва Крита. Он се побуни против свога оца, протера га, па ослободи своју браћу, и сестре које отац беше отерао у ад. Кад то сврши, узе за жену своју сестру Реју и стаде владати, а договори се с њом, да не подижу ни једно мушко дете. И тако чим би се Сатурну родио син, он би га одмах појео. Али се Реји иајпосле ражали, те стаде кришом гајити синове. И отхрани три: Јупитера, Нептуна и Плутона. Јупитер ставши на снагу, протера оца, а старац побеже у јужну Игалију, у Лацијум, где упитоми народ и учини да процвета законитост, мир, правда и свака врлина. По италским древним причама, Сатурн није био досељеник, него бог староседелац и велики човекољуб. Еле, време његова владања прозва се „златно доба" и беше слављено у песмама и причама као време кад је на земљи био рај. За спомен златнога доба, Римљани установише сатурналије, које ночињаху седамнаестога децембра и трајаху више дана. Тада римски грађани слаху један другом поклоне, даваху сјајне гозбе и игранке. Робови су тих дана уживали потпуну слободу, ишли прерушени, носили госиодске хаљине, банчили по улицама улазили у дворове, чак за столом бивали служени од својих господара и отворено их исмевали!.. Тако је било стотинама година. (Наставиће се) *) Исајија, гл. I,