Zvezda

сг? 143

3 В

Е 3 Д А

бр 19

Рудник. Он, најпосле, требаше да иде и као старешина задруге, као заштитник задруге у сваком погледу. А беше човек хладнији и одмеренији од свога брата Радослава. С тога узе Јову и пође на Рудник. Кад дође бегу Токатлићу, овај га дочека речима : — А, кнеже Сретене ! Зар је мало Будимлићима у Сарајеву свакојака блага, него им и ви поклонисте ово ваше дете ? — Не, беже, нисмо ми поклонили Будимлићима наше дете, нити би га могли коме поклонити, јер се то не поклања, него кад је започео књигу, нека је изучи, ваљаће нам много као трговцима. — Валах је доста учио; неће бива бити владика. Ја хоћу да Јову мени дате, он мени ваља да ми књиге пише и рашчитава оне, што ми долазе. — Не, беже, ако Бога знадеш. Знаш ли какав је Радослав, ја му не смем жив на очи изаћи без Јована. Он ми га даде на аманет, да ти га доведем да видиш, како си наручио, па опет да га вратим оцу његовом. — Не, кнеже Сретене, он ће остати овде код мене. Молио се Сретен и преклињао Турчина, али овај не попусти. Јово мораде остати на Руднику. При растанку Токатлић рече Сретену : — Кнеже, поздрави Радослава, и реци му да ћу ја пазити Јована као своје дјете, нека се он ни мало не кари. Кад год се зажели, бива, свога сина, нека ми дође у конак као у свој оџак, а о вашем благом дану, ја ћу вама оправити Јована, да га виде и сви ваши укућани. Кад се Сретен врати кући без синовца, у кући је настало јадиковање, као да је Јово на свагда изгубљен. Истина, знало се да је Токатлић добар"и душеван Турчин, али се знало и за оно што се већ зуцкало у народу. Знало се да је Јово на Руднику за то, да послужи као талац у сваком случају. За то је и обузела жалост целу кућу. Отац Јованов, Радослав ћутао је као стена и за неколико дана не метну залогаја у уста. ЈБубица, сестра Јованова тужила је за њим без престанка. Прође неколико недеља, па и месеца а Радо слав никако не оде на Рудник да види сина. Тако прође све до Велике Госпође 1803. године. Баш на неколико дана пред овај празник јављено је с Рудника у Срезојевце да ће Вукомановићима доћи у госте 6 јг Токатлић. И тик у очи Велике Госпође ево бега Токатлића са великом пратњом, добро оружаном и добро одевеном, а са пратњом дође и Јован. Еј, већ читав момак порастао. Овога дана кућа Вукомановића била је у великом весељу, као да је добила оно што је изгубила. Сви су се радовали да виде Јову. Али у општем весељу сетан беше само отац Јовин Радослав. Од

како му је син одведен на Рудник, он се беше јако променио, увео, остарио, потамнио. Онако суморан ћутао је само и гледао сина. Чинило се, као да се хоће сина нагледати, као да хвата последњу жељу. Токатлић бешз донео многе дарове родбини Јовановој од своје хануме. Хтео је да види сву женску чељад а нарочито Радослављеву ћерку ЈБубицу, девојку на удају, за коју је чуо ла ће је отац удомити у Сарајево. Љубицу су морали извести пред Турчина*). Бег је поделио дарове од своје хануме цурама и невестама, а ЈБубици је дао ниску мерџана, окићену рушпама (млегачким дукатима), говорећи јој. — На, Љубице, ово је моја ханума низала и теби на дар опремила да је се сећаш кад пођеш по Сарајеву шетати. Бег је гостовао два дана у кући Вукомановића, па се врати на Рудник и одвзде собом Јована. (наставиће се) т ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ 0ДН0СА новела Емила Роланда

(наставак) То му беше довољчо. Тереза га је примила у усамљеној читаоницл њеног пансиона, по којој је она већ од једног сата шетала, пушеКи цигарете и спремајући ратни план. Знала је да ће доћи. Дивна бела свилена хаљина са нарцисама за појасом доликоваше потпуно њеној импозантној појави и одговораше врло речито његовом уметничсом укусу. Чим је ушао, естетичко му осећање оживеше гледајући је. То је учинило те му поздрав испаде за нзколико нота топлији но шго беше истога јутра. Она му понуди столицу од трзке даде му цигарету и ватре, па онда рече најповршнијим конверзационим тоном, али јој ноздрве при том задркташе : — А сад говори Цезар ! Он се поплаши од ове неочекиване заповезти. Још му никад није рекла ти, још никад није тако другарски — скоро нешто мало без форме — с њиме говорила ; није појмио ситуацију, или није ју хтео појмати, па начини неку опаску о Фиренци. То му се уч-1ни као ]едини прави пут. Она севнуочима на њега за тренутак; није веровао да те благе звезде могутако да ударе ватреним погледом. Потом ока викну — а глас, који му се некад обраћао тако меко н ласкаво, сада је зазвучао чисто грубо:

*) Вукомановићи у оно доба крили су своје девојке и невесте од турских очију као и свака српска кућа.