Zvezda

стр. 154

3 Ј Е 3 Д А

Морам признати да бих ја у сваком другом тренутку био у приличној неарилиди пред овим задатком. Ја можда не бих ни умео ни могао наћи тему која би могла заинтересовати тако саставл>ен скуц. А.ли је срећа хтела — она срећа шго вазда безазлене заштићава, да је овај задатак пао на моја слаба леђа баш у доба кад се појавио један рад г. Сгојана Новаковића, који у човеку изазива читаву поворку идеја. И ја се реших да вам нешто говорим о Српској Књизи, наравно с друге тачке гледишта, јер ви зпате да је ова касинска тачкх једна наро чита тачка. Ја вам о самој књизи г. Новаковића не мислим говорити за то што мвелим да ју је сваки од вас већ имао у рукама. Но желим да вам вечерас проговорим — укратко, ох врло укратко — о улози Српске Књиге. Код Србакњига није имала као коддругих народа чисто литерарно порекло т ј. да је постала што су људи почели осећати потребу да пишу да би нешто казали. Сриска је књига повикла у јасно оаредељеном циљу. У Срба постанак књиге имао је више нацијонални иолитички карактер. На западу је литература ностала спонтано, постала је због саме литературе; људи су писали више да би одговорили своме унутарњем позиву, а код Срба су људи почели писати српске књиге да би доказали да има Срба (могуће је наћи Факата, који су нротивни овом мом навођењу, али вх има и веома много који баш оно утврђују). У осталом, ја овде не правим историјско истраживање но само желим преставити вам мој општи упечатак што сам га добио посматрајућц живот народа и књпжевности у опште, а овај мало генералнији и слободнији закључак мислио сам дз је допуштен у овом мом говору који има чисто пропагандистички карактер. Српска Књига има дакле азвесни борбени карактер — и ово нисам ја приметио први, но је нећ више пута констатовано и као пример спомињем само прииоветку „Ново оружје" од Матавуља. Г. Новаковић је на начин, само њему својствен, прибележио у својој књизи огроман број драгоцених података и опазака у животу Српске Књиге. Али је г. Нсваковић највише описивао ток ако је допуштено тако рећи, телесног живота њеног т.ј. он је изнео са довољно детаља рођење првих срнских књига нарочито у колико се то материјалних срестава тиче; за тим је редом бележио, на какве је тегобе и неприлике имала наићи свака српска књига најпре пра самом издању своме, а одмах после и при растурању и распродавању. Да не бих помињао све оно што је г. Новаковић на много лепши начин учинио, ја сам слободан упутити вас на саму књигу, а ја ћу се зауставити, као што већ рекох: на иобудама постања Српске Књиге; на улози која јој је одмах у почетку била намењена, на усиеху који је у тој улози постигла ; на услузи коју је том приликом српском племену учинила и најзад на зацатку, великом и сјајном, који јој сад предстоји. (наставиће се)

ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ЈОВАН ВУКОМАНОВИЋ — Миленко М. Вукићевић (свршетак) V. Те јесени иећ се почело зуцкати о дахиском насиљу. Изгледаше да се сваки нечем нада, као да нешто очекује, што мора бити, што мора доћи. У кући Вукомановића беху доста збуњени због болештине што од некуд спопаде Луку, брата Јованова. Радослав је једнако ћутљив. Све по старом. Међу тим дође и Божић па и Ново Лето. У народу нешто ври, тутњи као оно гром из даљине^ што се једва по мало чује. У том наступише и месојеђе. Једног дана у сами сумрак бануше сестрићи браће Вукомановића : Јован и МилиЛ ДринчиЛи из Теочина. Целу ноћ ови људи не тренуше. Разговор је био све живљи и живљи. Дринчићи су знали за крење у наролу, знали су да ће ускоро пламен обузети целу Шумадију, јер је крвца из земље проврела, пајетребало ма како измамити из Рудника Јована. У саму зору спреме се Сретенови синови : Ђорђе, Дмитар и Матпја и обадва Дринчића. Оружје сакрију под своје велике гуњеве и пођу од куће. На самом растанку Сретен одреди место, где ће се састати, а Радослав наручи 1>орђу, да само он и Дмитар оду град, да кажу бегу Токатлићу како је Лука на умору, па жели видети на последњем часу брата Јована, те их је с тога послао Радослав да умоле бега, нека пусти Јову на последње виђење да се с братом опрости. Како је речено, онако је и учињено. Сутра дан кући се врати само Матија. Идуће ноћи опет се није тренуло. Из куће те ноћи изађоше шесторица Вукомановића све с оружјем под великим гуњевима. Код куће остаде само Сретен с болесним Луком и млађим мушкарцима. Тињање се у пламен претворило којијебукнуо под Рудником и једнога дана, четвртог по одласку Вукомановића, пламен је гутао турске куће на Руднику и у Ваљеву. Они с Рудника гледали су пламен Ваљева, како обасјава небо над Ваљевом, а устаници Ваљева глецили су сјајну румен огња са Рудника. Огорчење народно у вулкан се претворило те прождире и озара непријатеље српскога народа. 'Го беше најдивнија светлост српском народу, то беше Шумадији зора деветнаестог века ! Зора, али не тиха и мирна, но бурна и крвава, иза које ће тек гранути сунце слободе. Турског Рудника не беше; Јован више не писаше гшсма бегу Токатлићу по хартији, по књизи без јазије, не писаше их мураћепом чим