Zvezda

стр. 158

8 В ЕЗД А

икакве страсти и мржње. Сети се, да сам ја добила слатко име утештељке, но нипошто ме немој правити саучесником јецне пропале страсти. Цесник. Ја сам се тако добро излечио од те болести, да понеки пут сумњам, кад на њу помислим. И када се сетим места, где сам излагао свој живот, чини ми се, да на своме месту гледам неко страно лице. Музо, буди без бриге ; при даху, којим си надахнута, можемо се-без опасности једно другом поверити. Слатко је оплакичати, слатко је смејати се спомену на јаде, које можемо да заборавимо. Муза. Као брижна мати над колевком љубимчета свога, исто се тако дршћући нагињем над то срце, које ми је досад затворено било. Говори, пријатељу! — Моја пажљива лиратихим и тужним звуцима прати јек твога гласа^ а кроза зраке светлости, као лака визија, пролазе некадашње сенке. Лесник. Дани рада, једини дани када самживео! О предрага усамљености ! Нека је хвала Богу, опет сам се вратио у овај стари кабинет студија. Ведно местамице, зидови толико пута напуштани, прашљиве столице и верна лампа; о палато моја, о мили свете мој ! И ти Музо, млада бесмртнице, хвала Вогу, сад ћемо певати ! Да, хоћу да вам откријем душу своју, ви ћете знати све, испричаћу вам зло, које је могла да нанесе једна жена ; јер је то жена била, о пријатељи моја ! (Ах ! можда сте ви то већ опазили). То је жена којој сам ја био потчињен као роб гооподару своме. Проклети јарме! Због тебе је моје срце изгубило снагу своју и младост своју. Па ипак поред своје драгане ја позиадох срећу своју. Вечером, по сребрнастом песку, кад пред нама сенке топола издалека показују пут, још гледам према месечевим зрацима оно лепо тело, превијечо на мојој руци... Но не говоримо више... Нисам могао предвидети, куда ће ме одвести срећа. Тада је, јамачно, срџби богова била потребна нека жртва, јер ме је она казнила као злочинца каквог, што сам покушао да будем срећан. МуЗа. Слика милога спомена појави ти се у мислима. Зашто се бојиш да се вратиш по стопама, које је она за собом оставила ? Зар је то верно признање, када сз одричеш срећних дана својих? Ако ти је судба немичостива била, чини бар као и она и смеј се својој првој љубави. Песник. Не! Пре могу рећи, да се смејем несрећама својим Музо, ја сам ти рекао : хоћу да ти прип-оведам своје недаће, своје снове, своју лудост и да ти кажем време, час и место. Сећам се, то је било једне хладне и тужне јесењз, ноћи, готово сличне овој, и звиждање ветра, и његова једнолика хука успављиваше у мојем уморномз мозгу моју црну бригу. Био сам на прозору очекујући драгу своју. И ослушкујући непрестано осећао сам у души такав немир, да ми на једанпут дође сумња о невери. Улица у којој сам становао била је мрачна и празна ; тек по когод прође с фзњером у руци. А кад северац лупну на

полуотворена врата, издалека ми се учини као уздах човечји. Право да кажем, не знам, чему се тада мој грешни дух беше предао. Залуду сам позивао о:татак своје храбрости, и задрхтах, кад часовник стаде избијати. Она не дође. Сам, погнуте главе испитивао сам улицу и тротоаре. Нисам ти ни казао какву је будаласту ватру у мојим грудима разбуктала та неверна жена : само њу сам волео на свету и један дан бити без ње чинило ми се страшније од смрти. Дуго сам се мучио да прекинем ту везу; сто пута сам је називао неверницом и взропомницом и бројао сам све болове коЈе ми је она задала. Али ах ! кад се сетих њене кобне лепоте, какви болови, какве увреде не би се стишале! И дан се, најзад, забели. Уморен од залудна чекања бејах задремао на огради од, балкона и пренух се, кад зора заруди. Блудио сам својим засењеним погледом. На једанпут на углу неке узане уличице зачух по тротоару неке ситне кораке. Милостиви Боже ! Сачувај ме ! ја је углелах, то беше она 2 Она уђе. — Одакле идеш ? Шта си ноћас рацила? Одговарај, шта хоћеш од мене ? Што си дошла сац ? Где си била до зоре ? — Док сам ја овде на балкону бдио и плакао где си ти била и на кога си се осмехивала ? Невернице ! Продрзљивице ! зар је још могућно да долазиш те да поднесеш своје усне мојим пољупцима? Шта тражиш ? Иди, одлази, душо моје драгане ! Врати се у гробницу, ако си се из ње дигла ! Пусти ме да за навек заборавим своју младост, а кад се сетим тебе, да помислим да сам те сањао ! . .. Муза. Умири се, преклињем те ! Страх ме је од твојих речи и твоја је рана, драги Мој, још неизлзчена. Ах, дакле је ипак врло дубока? Беде овога света тако се тешко бришу! Заборави, дете моје, и из душе своје изглади име те жене ! Песнич. Нека те је стид, тебе, која ме прва изневери, ижоја учини да од гнушања и срџбе изгубим памет ! Нека те је стид, жено црних очију, чија злосрећна љубав сахрани моје пролеће и моје дане ! Т вој глас, твој осмех, твој неверни поглед научише ме да проклињем чак и сам поглед на срећу. Твоја младост и твоја лепота 'до очајања ме је доводила, а што :умњам у сузе, то је зато што сам видео да плачеш. Нека те је стид ! Био сам невин као дете још , као цвет у зору; срце се моје отворило тебе љубећи. Ово срце без одбране могло је без по муке да се злоупотреби, али би му било милије да му јје остала наивност. Нека те је стид! Ти си била мати првих мојих болова, и због тебе очи моје исплакаше све сузе! Оне теку, буди уверена, и никад неће престати; оне извиру из ране коју никад нећу преболети. Но у томгорком извору ја ћу се окупати и, надам се, оставипу у њему проклету успомену на те. Муза. Песниче, доста. Због једне невернице, па ма твоја илузија трајала само један дан, нз вређчј жене кад говориш о њој. Ако хоћеш да те љубе, поштуј своју љубав. ; Ако је велика жртва за људску слабост да прашта бо" н ове кзје им други зздају, пошгзди сзбз од иу«1, које