Zvezda

400

3 В Е 3 Д А

Форум је био покривен јутарњом полутамом. Петлови не престајаху да објављују зору, у храму Магна Матер, преко на Палатину, поздравише је са цимбалама и ручним добошима. Стихус отвори очи, које му се беху од клонулости заклопиле и погледа као да посматра кроз неко плаво обојено стакло доле на Форум и Комицијум, који је лежао пред њим пуст и празан. Богиња Рома (Рима) јеспавала! Укоченим погледом посматрао је хладну, мраморну дивоту њених делова : Палатин и Карине, њене раширене руке ; Форум, њено срце; Капптол, њену златну главу. Н>у је било страшно погледати у њеној мирноћи, која је личила на смрт, на укоченост. Да ли ће јој се повратити живот ? Али вечно сунце му даде одговора. На Истоку затрепери и засија г иза Флавијског амфитеатра ширио се све више ватрено-црвени колут и најза.д иза латинских брда помолише се сунчева кола, лагано и свечано и најурише сиву маглу и пспарења далеко иза Капитола; на Марсово поље. Засијаше златни кипови богиње Викторије на путу Сакра Виа, на победничким стубовима, златне групе по крововима храмова на Кливусу трепераху и одбијаху сунчане зраке. Далеки шум и неодређено брујање показиваше да се варош буди. Царске палате п домови на Келијусу и Каринама, окупани нежним зрацима румене зоре, гораху као руже. Да, она је живила, она се будила ! Свуда се опажала живостГ Дим јутарњих жртава пео се усправно лазурноме небу, сунце дели све у светлост и сенку, позлаћује, украшава, оживљава све. Оно се све више и внше уздиже, као какав триумфатор у златом оперважено.ј хаљини. Већ се успело до Капитола, који прелива свом светлином и сјајем. Под њим двоспратна грдосија Лутација Катула зажарена, као пурпуром ооасута, а крај ове опет у хладној сенци уздижу се храмови на Кливусу. Ала је дивно, ала узвишено ! Чинило му се као да то први пут види. Да, она се оуди, растеже своје беле удове, зажарене сунчаним зрацима, шири их у слаткнм заносу преко седам брежуљака, а њена глава, златом украшена, кулом крунисана осмејкује се у својој несравЊеној лепоти и поздравља дивно јутро. . Стихус чу иза себе гласове. То су суседи, који се оуде ; сиротињски, јадни народ, који као и он савија своје гњездо на крову. Људи ? 0, да му је да их впше ни једнога не види. Остарио је п уморио се, а после велике срамоте, коју му нанеше, да их више ни једнога не погледа. Само њу, вечиту богињу Рому, та још до по-