Zvezda

44

окусити. Моја ће памет за тобом ! Што је Бог створио мајку овако ироклету ! ? — рече и заплака се — Е па за то се и зове мајка ! — рече Степан. не знајући ни сам гата говори, и окрете главу да сузе сакрије. — Ал' ти ми се, рано, добро владај. Слушај старијега ! Млад си, здрав си. можеш послушати, а не треба да те мрзи. А старији је старији, кад види да свесрдно слушаш, блажије ће те и прекорити ако што погрешиш. Па већ кад се старијем умилиш, онда ће ти добро бити свуда ! Само све добро и све лепо. ПЈто не знаш запитај ! Ја, вала, да ме метну, не знам на какав посао, ја бих га урадила! — Не брини! — умирује је Рајко — Ти знаш да ја нисам никаква ленштина и да ме не мрзи иотрчати! Све ћу ја то ! Само док научим писати! -.. — Срећо моја ! — Него — рече Степан. ЈГако ваља ранити, да идемо одспавати један сан. Хајде, хајде и ти лези! И дигоше се. Мирка узе запретавати ватру, и кад би готова диже се с Рајком у вајатић. За мало па завлада тишина. Али у целој кући нико није спавао сем Милутина. Степан и Станица тешкаху се узајамно и мољаху се Богу само да здравље подржи,- а Рајко и Мирка седе на кревецу у вајатићу и разговарају. •— Видиш! — вели јој он. Ја сад идем и морам ићи, а ти овде остајеш. И ја хоћу да ти овде њих слушаш као свећа, и да се они на те никад не потуже. Јер, ако се потуже, онда ти велим: слободно ме немој чекати! Ја ти нисам ништа, ја сам овај опанак ког можеш бацити за врата иа свеједно ! Али они! Је с' чула? Она климну главом. — Упамти: као зеница! То ти је! Мени ти можеш што год хоћеш, ја сам твој, што оно кажу, друг, ја ћу *ти опростити: али они! Знаш што је родитељ ? То је као