Borba, Sep 29, 1973, page 10
Ри и ИЕ АРА
ПР унео
А
У), СТРАНА — БОРБА — 29. СЕПТЕМБАР 1973.
ОПТИМИСТИЧКЕ БЕЛЕШКЕ
___Дечак је цртао Сунце
Природа којој чезне савремени човек им није права природа већ њена карикатура. Уместо богатства флоре (ако већ не духовног осећања јединствености човека цш природе), савремени градови остављају у свом срцу прашњаве оазе траве џи жбуња, природу сведену на боју, на нешто што само из даљине личе на природу.
“
Живећи у култури „Гутенбергове галаксије“ или „цивилизације слика“, склони смо да потцењујемо значај оне првобитне оралне културе, , Ипак, теме и структуре свакодневног говора, као и про мене, могу значајније означити неке од суштинских догађаја у култури живота. Управо ових дана се исцрпљује тематски циклус свакодневних разтовора о једном искуству чије је име: летовање, Ми слим да је овај циклус означио капиталну промену. не само у погледу од носа човека и одмора, већ и односа човека и природе. Наиме, скоро све до о-
ве године, циљ тих усмених путописа масовног ту ризма био је да истакне лични доживљај природе, те да саговорника симболично или (идуће године) и практично привуче
у тај предео искуства. Но данас, слушамо један посве различит говор; једна хладна, искидана реторика, слична каквом „надреалистичком“, аутоматском тексту, набраја апо калиптичне призоре загађења и карактеристике смрада „природе“, ужасе помора флоре и гробља фауне.
Приказати се жртвом ту ризма. одмах је постало пи тање доброг укуса и понашања. Зато саговорник теши исповешћу још горег искуства. Тако утрки вање у сликама еколошке катастрофе даје тури-
Оптимизам ме чини склоним да пре верујем у резигнацију савременог туристе, Будући да на тој обали нема више добрих места, туриста више не тражи најбоља места, већ од низа лоших тражи релативно подношљива. Међутим, управо та брза и пасивна привикнутост туристе на погоршање услова туризма, обесхрабрује оптимизам у погледу будућности природе, или бу дућности оног што је још остало од природе коју ра пидно осваја ђубриште технологије. _ Помиреност са неповратним процесом еколошког пустошења за твара сваки хоризонт наде у обнову природе и еколошке равнотеже. Скоро свакодневно, еколози упућују људској савести и одговорности стра вичне чињенице и предвиђања еколошке апокалипсе. На плажама најлепших сезона летовања, загађеност воде превазилази и по хиљаду пута валумен загађења опасног по људски живот, У једном дану светска технологија потроши и неповратно истроши ону количину воде коју је некада човечанство трошило читав један век. Само један лет Воејпва на линији Париз — Њујорк, тро ши тридесет и шест тона кисеоника који посечене штуме, уништена вегетаци ја више не могу обновити. Ако останемо само на овом нивоу потрошње ки
на. Ма. ипак, изгледа да је пред свим тим човек данас равнодушан. Не реа
гује.. Привикава се. Докле2 И када; Некад су људи вековима дрхтали
при помисли на слике библијске апокалипсе светог
· Јована. Упоређене са сли
кама еколошке апокалипсе, те. слике библијске „футурологије“ изгледају посве наивно и безопасно. Зато је можда у праву историчар Тојнби када упозорава да је некада чо век имао способност реак ције на шокове, способност коју је изгубио, а што га може коштати жи вота. Но, сад није у питању живот једне генерације, већ живот целокупне. будућности,
Ђубриште на домак руке
Нема сумње да је прогрес технологије паралелан регресу природе. Код античких философа, реч
ЕУ с
НЕКАД СТВАРНОСТ — ДАНАС НОСТАЛТИЈА: са старе гравире
ске револуције, губи се и свака илузија 'у погледу венчања човека и при роде. Реч „природа“ озна чава непријатељство којим треба овладати. Мистика „овладавања природом“ јесте идеолошки алиби за неконтролисану експлоатацију природе. Није случајно да је у индустријске – револуције створен последњи тип „вр
„тне архитектуре“, која ће
после Канта ишчезнути и из естетике. Име тог типа је „енглески врт“. Као да су слутили исходе уништења природе под та ласима петролејскогт „енформела“, под тежином бе тонског „кубизма“ градова — енглески архитекти су стварали последњи »вооад ђу« природе. Ти вртови имитирају слободну природу. као синтеза најлепших призора природе смештених. у неку врсту Нојевог ковчега, пред потоп. И, усред тог симболичног тријумфа. лепоте
стичким исповестима при-
сеоника, човечанство ће у
; : 3 у а“ је ' обухватала .при н звук' мазохизма Ова тро=' року од једног или' два же 6 Балике ја рлин пне а тенињел | мена у психологији тури- | века ишчезнути уследоту не; Зевемира и човека, у – шевине урбаног света. зма, већ је била предви- шења. Великим комплек- _ духовном као и у физич- У ствари „вртна . арђена у центрима туристич' сима Земљине коре прећи ком смислу. Почевши од хитектура“ је још увек ког планирања. Отуда су стропоштавање услед ва- „јесени Средњег века“, актуелна само | што је неке од водећих енглес- | ђења петролеја. Прекиди природа се своди на ис- више не води ствараких туристичких агенција, ланца флоре и фауне кључиво физичку Рреал- лачки гениј човека већ ове године, први путу ис- прете ланчаним реакција ност, изван човека. Оту- рушилачки, "рекао бих ниторији, објавиле „негатив ма помора. То погодује да средњовековни мислио хилистички или дадаисти
не“ проспекте, где се црним хумором, обале медитеранског одмора описују у терминима загађења, ску поће, гужве и бруталне реалности.
Затворени хоризонт
наде И сад, кад
завршена, показало се да је таква, искрена, „негативна“ пропаганда, приву кла далеко већи број туриста него она прошлогодишња, лажна и „позитив на“. Шта то значи Мазо хизам иши резигнација2
змије.
је сезона Ау
нижим облицима живота. Овог лета, многе европске публикације и нозине, редовно су обавештавале ту ристе како да себи укажу прву помоћ од уједа Помор птица граб је, љивица довео је до демографске ехспанзије змија. подземљима градова већ сеспрема инвазија де мографске експанзије пацо ва који ће Камијеву „Кугу“ можда пренети из ли тературе
Списак чињеница еколошког ужаса је бескрајан а прогресија очевид-
хватити
У стварност.
ци настоје освојити, обуизгубљени сао природе сложеним системом шпекулације, стру хтурама хармоније и. симетрије. Који век каснинаука ће ту потребу свести на механизам кона“., Тај осећај да човека и природе, биће изражен у. ренесансној архитектури вртова ко ји траже облике венчања. Ту се природа повија и подвргава логосу гео метрије облика и орнамената. Но, са појавом научне мисли и индустриј-
чки дух технолошког пустошења. Циљ је +#ађша газа. Тако ће се коначно, решити естетски — „проблем“ врта а природа ће доћи крају параболе од „земаљској раја“ до ђу-
сми-
»за- _ бришта. разво- Једва до пре. једну деценију, сликар: Леонид
Шејка, сећам се, трагао је неуморно за ђубриштем своје инспирације, по периферијама Београда или таванима старих кућа. Да је данас жив, ђубриште би му било на домак руке. И што се више лизса
МОДЕРНА ФИЛМСКА ИСКШЕЊА
зертолучијев сексуални сан
„Последњи танго у Паризу“ је нешто сасви м друго. од оног што се о њему замилшља,
Ваљда више није ни потребно ви дети филм Бернарда Бертолучија „Последњи танго у Паризу“, кадсе о њему и онако већ све зна што вреди сазнати. Тај неодољиви, изазовни, саблажњиви сан проширио се невероватном брзином. Потроша чка новинарска машинерија учинила је своје. Маштање о оргастичном изобиљу претворило је „Танго“ у неку обећану рајску земљу, смишљену као колосални стимуланс У последњем, грчевитом јуришу модерног човека према свом насушном сексуалном ослобођењу, на челу са голом Маријом Шнајдер и распаљеним, похотљивим Брандом. Секс или пропаст! После тога силног узбуђења, сам филм се готово губио у маглама колективне хистеричне фантазије. И док су приходи филма вртоглаво расли, то ла сцивно савршенство тотово ирационално у својој ускомешаној сензуалности. Можда исувише примамљиво да би било истинито. у
Бертолучи је, наравно, могао само да трља руке од задовољства, уживајући у тој неочекивано успостављеној равнотежи између врли-
не и славе, Јер, и ако је раније пра_
вио збиља одличне филмове, попут „Конформиста“ или „Стратегије паука“, то је све ипак било врло далеко од бљештавог успеха „Последњег танга“. Али, шта је остало гле даоцима, шта су они добијали или тубили у тој изванредно аранжираној игри То зависи од фантазије или ограничења сопственог укуса и о томе је заиста сувишно дискутовати, мада се једно изгледа никако не може порекнути: стварни „Танго“ је нешто сасвим друго од оног што се о њему замишљало. Ни ремек дело, како су се једни усхићивали, ни парада скаредности, како
постајало је.
су се други скандализовали. Међутим, „Танго“ се још увек веома удаљава чак и од оних необичних, слободнијих филмова на, какве смо свакодневно навикли. Тајна се састоји у једном колико духовитом, толико и ингениозном трику.
Пре свега, Бертолучи је од секса хтео да створи свој најузбудљи вији адут, нешто досад невиђено, али он је исувише интелигентан човек да би пошао оним буквалнијим, комерцијалним путевима сексуалне артифицијелности или порнографске авангардности, где се можда много види, али мало шта открије. Таква претеривања одавно се већ завршавају у водама голе баналности. Он је зато смислио нешто друго: комбинацију секса, метафизике и уметности. Ствар је упалила преко свих очекивања, и зтмо сфера око „Танга“ се еротизирала До, чисто феноменолошких сфера. Потрошачка манија помогла је Бертолучију више од свега осталог. Сви су мислили да 'им баш он нуди оно забрањено, воће које још нису пробали, а помисао на тако нешто опчињава као дрога.
У сваком случају, Марија Швнај-
дер је, као од мајке рођена, макар
само у једној јединој мањој секвенци, приграбила за себе улогу модерне сексуалне богиње. 'у великим, често и монотоним текстуелним тирадама метафизике је било и на претек, док је величанствени маг Брандо узео на себе деликатно бре ме уметности, тиме што је, пред шо кираним и задивљеним !гледаоцима, дао одушка својој унутрашњој при
„роди; понашао се као бахати, сек-
суално раздражени“ јарац, стално распет између. очајања и перверзије. То је мирисало на Фројда, на ри туале сексуалног ослобођења, на ан тиграђанску револуцију и по лини~
. ј
ји свих тих егзибиционистичких симпликација многобројним снобови ма није остало ништа друго него да се побожно диве. А осим тога и Бертолучи је човек који зна свој посао, луцидан, префињен, вешт У свакој прилици. Имтровизација као метод овде га је одиста одлично по служила. Мало средстава с великим ефектом. Ту је чак и неизбежни Жан Пол Лео,.омиљена реквизита Трифоа и Годара чим су у питању варијације новог таласа; На
страну, што се уопште не може ме-
рити са Брандом у ривалству око Марије Шнајдер. Невоља је у томе што је код Годара махом имао функ цију социолошког прототипа, док се овде задовољава функцијом кловна. , :
Међутим, није у питању филм као филм, ту је несумњиво све У
реду, са свим уобичајеним 'модерним
језичким финесама, у питању је секс као секс, она најатрактивнија роба која се продаје у Бертолучи-
јевом филму. У томе баш и јесте
највећи проблем, секс се стално лицитира, али се мало гледаоцима сервира. Кад се све сабере, испада да. Марија Шнајдер и Брандо, у филму од преко два сата дужине, воде љубав свега два пута; и то још обучени. Истина, Брандо то ра ди прилично бучно и неувијено, али то није оно што се толико рекламира и што се као нека јеретичка историја тобоже сада револуционарно открива, ослобођавајући сексуално пометеног и притиснутог гледаоца. Осим ако се у тоне урачуна она фамозна Брандова досет-
ка са путером, да себи олакша по-.
сао. Није још утврђено да ли је У земљама Заједничкот тржишта, где се филм са највише „успеха при казује, због тога порасла потрошња путера, али и са путером и без пу-
»
урбано, ђубриште, то:нам оно све више заклања сунце. Недавно, у једном стану, у неком миланском кварту бетона и смога, ста јао сам пред: дечјим · цртежом који је приказивао нешто“ слично квадрату или прозору. Упитах,. тек тако да нешто кажем: „А шта си то нацртао, батог“ Дете ме погледа зачуђено и скоро увређено. 'Одгово ри са сигурношћу којом се изговарају истине јасне као дан: „То је Сунце!“ Заиста, то је било једино Сунце које је оно могло искусити; рефлекс сунца са оближњих прозора.'И у новој, „концептуланој уметности“, приро да је постала концепт, имагинација, нешто нествар но и далеко, у дубинама носталгије. У 'галеријама се излаже права „вода“, „земља“, „ваздух“. Потребна је уметничка имагинација да би се то виде-
ло у свом релативно чистом стању. Уосталом, природа ко-
"јој "чезне савремени човек
није права природа већ њена карикатура. Уместо богатства флоре (ако већ не духовног осећања јединствености човека и природе) савремени градови остављају у свом ср цу прашњаве оазе траве и жбуња, природу сведену на боју, на нешто што само из даљине личи на природу. Отуда се; то са правом назива: „зелени~
ло“. Каквог смисла онда има градити „викендице“, бежати у природу, када је у ствари природа побегла. Уместо да бежимо, треба „остати ту, и. обновити придоду. У нама, пре стега, ,
| Драгош ·Калајић
тера цела ствар испада на исто. Та ко се о сексу у филму много прича у неурастенично чак, само, се, са нормалног биоло-
5 | _и много фантазира,
"ЗАПИСИ О СЕНИ (Т)
Реном,
нао светлошћу ·
И када сликају Нотр-Дам, сликари па кејовима Сене не протисте
да при дну слике као какав дуг реци назначе, са неколико зелених
џ плавих тонова, њене воде које су вековима привлачиле сликаре у песнике, владаре и освајаче, тутниже, шетаме џ туристе
Можда у читавој светској уметности нема примера да је једна река била вековима инспирација сликара, како је то случај са Сеном. Ако изузмемо Париз и његове мостове где деценијама траје једна незванична ликовна школа, која, мада разнородна, ипак даје колорит амбијенту и може се поносити да су јој припадала и таква имена као што су Матис, Марке и Пикабиа, долина Се не дала је три најзначајније школе француског сликарства. У 16. веку 'на око шездесет километара испред Париза, на левој обали реке, у дворцу Фонтенебло којег је саградио Франсоа 1, цветала је такозвана фонтенеблонска сликарска школа која представља ренесансу у француском сликарству. Касни је, у 19. веку, у истом овом живописном крају била је формирана чувена барбизонска сликарска школа, предвође на Теодором Русоом.и Франсоа Добињијем. Уз њих, ту су боравили још и Миле, Домије, затим скулптор Карпо и књижевници Де Мисе, Жорж Сандова и браћа Гонкур. Још и данас у малом градићу Барбизону, у његовој чувеној Великој улици, на самом почетку, из правца Фонтенеблоа, постоје куће Теодора Русоа и Франсоа Милеа. А на периферији града још се могу препознати пејзажи са платна Добињиа, и амбијент чувене слике Ангелус од Франсоа Милеа, насликане у Барбизону.
Нешто касније, пред крај 19. века, Сена је светском сликарству даровала импресионизам. Обале Сене обрасле трском, прозрачан ваздух и плаветнило неба- овог краја — све то привукло је Базила, Реноара, Монеа, Сислеа, Писарода и остале поборнике сликања у пленеру. Воду и светлост пружила им је „Сена. Али какву светлост! — разбијену, час дифузну, час прозрачну, обојену и са облицима разложеним у миријаде одблесака трепераве атмосфере. Ту су они формирали свој стил који је захтевао да се бојом не представљају ни објекти ни облици у природи нити сама природа, већ — светлост. Понашање све
. |тштлости на природним облицима било “јео
оно штопје интересовало импресионисте,,
М тако, опијени светлошћу и: амбијентом Сене, избацили су из своје палете све тамне тонове, одбацили сенку као елемент слике и прокламовали сликање чистим тоновима уз стриктну забрану употребе црне боје, изјавивши да она у природи не постоји.
Моне је студирао Сену код Бонијера 1868. и нешто касније са Реноаром у околини Бутивала. Ту су настале његове чувене слике са љиљанима и рибњацима. Године 1871. покренуо се до Аржантеја, нешто касније у Ветеј, да би се затим настанио у Жевернију где је и умро. Реноар, који је обожавао да слика црвене и ружичасте чамце на плавим водама Сене, бележи да је код места Фарнез на Сени могао да нађе нај лешице женске моделе за своје актове. Из заједничког боравка ове двојице сликара на Сени потиче чувена Монеова реченица: „Сликар мора имати на уму да је боја производ воде и њене атмосфере“.
Низводно од Париза Сена припада
исконске женке у себи. А коме све то није довољно, можда ће компензацију моћи да нађе у оним грдним медитацијама Бранда на тему соп-
сликарима новијег доба. Сислеј и р ноар путовали су често једрилицом 10 Авра, а касније то је чинио и Недим. пресионист Пол Сињак, Није тако Далеко Мопасаново време приказано Реноаровим платнима, са раскошним лим женским хаљинама, црвеним амрелима, шареним шеширима, са водама Сене, чамцима и зеленим обалама, Мо пасанова места на Сени — Аржантеј, Бе. зон, Бутивал, Шату и друга са крчин. цама као што су Ла Греније или ду нез у којима се одигравају многе исто. рије Мопасанових прича, посећивана често од Манеа, Монеа, Реноара и Пи
сароа — постоје и данас. „Ах, дивна, мирна, разнолика и нечиста реко, пуна варки — записао је Мопасан — верујеџ
да сам те тако много волео зато шт сам од тебе учио смисао живота“,
У ствари, вожња чамцем била је пасија тога времена, па су импресионисти, подражавајући свог учитеља Добињиа, проводили дуге месеце у чамцима на Сени. Лето 1874. провели су Моне и Мане у Анжантеју око 10 километара низводно од Париза, користећи своје чамце као пловеће атељее, Том приликом они су сликали један другог у раду. Међутим, Сена је привлачила и сли каре новијег доба. Први фовистички по кушаји Вламенка и Дерена везани су за место Шату на Сени, а Бонар је, же лећи да осветли своју палету, кренуо у Верноне. Од Енглеза на Сени су сликали Буден и Џонкинг, а Авр, где воде Сене већ имају укус соли, дао је француском сликарству Дифија.
А шта рећи о сликарима пре импресионизма%г Скоро сви они обожавали су Сену. Вато је сликајући своја острва љу бави — Китере — мислио на острва Сене. Код Ле Занделија на Сени родио се Пусен, и он Сени дугује своју носталгију за раскошним зеленилом обала, Коро је радио у Нанту и баш ту, на Се ни, сликајући своја час романтична, час реалистичка, час импресионистичка пла на сповезао: неколико - уметничких пре“ ваца-осигуравајући 'за више од пола ве ка континуитет францубкот сликарства
"Чак и Домије, мада преокупиран соци-
јалном улогом уметности, препуштао се повремено чарима Сене, сликајући пеца че на њеним обалама што ће касније такође бити омиљена тема и Дифија.
Та традиција живи и данас. Сена, мада њене воде не показују ону про» рачност у којој су уживали импресионисти, омиљена је тема сликара како француских тако и оних који у Париз долазе на ходочашће, И када сликају Нотр-Дам, сликари, на кејовима Сене не пропусте да при дну слике као какав дуг реци назначе, са неколико зелених и плавих тонова, њене воде које су 8 ковима привлачиле сликаре и песнике, владаре и освајаче, путнике, шетаче Х туристе.
Првослав Митић
–
љава во, на почетку филма, привФ пубав!
или присиљава. — ла воде «о уде Чак је и Норман Мајлер УЗ нас
"ла у тој полемици, остављају
шког гледишта, мало шта ради. А то му дође исто као и кад бисмо гледали“ Три ' мускетара како уме"сто мачевима размахују рукави"аама пи
+
А шта онда после свега остаје7 · Најпре, фасцинантни Брандо, у је"дном свом узбудљивом глумачком трансу, па на известан начин и Ма рија Шнајдер, која; било гола, било обучена, са ретко виђеном природношну манифестује биће једне
л СА УМЕ У |
у
ствене судбине, што треба да поткрепи основни филозофски кредо филма о'сексу као начину да се побегне или да се пође У сусрет смр ти. Како вам драго, уколико вам осећај досаде не убије смисао за толеранцију. Можда не треба заборавити и онај још увек актуелни спор о томе да ли је Марија Шнајдер имала или није на себи гаћице у тренутку кад је Брандо онако нестрпљи-
те да размишљамо о све хадуцине нијим потрошачким правилима ф ре, кад ни један Филм МА можемо да доживимо онакав са он јесте, већ какав је За пије бан. Бертолучијев „Танго седује један жИВОписНи, ку сани тарнирунт, па нам је да прогутамо остало.
~ Мића Милошевић