Borba, Jun 09, 1990, page 10

"CNOMEMI ) ee ro OON Ni i dj NEDELJNA BORBA 1 |

Nafta je kriva za sve Veštačka inteligencija — Jugoslavija i svet

Japanski proizvodi su proizvodi sa ugrađenim — znanjem. Pogledajte: oni su minijaturni, minimum ugrađenog materijala, minimum utrošene energije. To je bio pravi odgovor na pitanje kako revolucionisafi proiZvodhju da bi se osvojilo svetsko fržišle, kaže za „Borbu“ ar Dušan Slar-

Danica Đurđević

upinova priča o računarima počinje davne 1960. godine. Tih godina Ju. Boslavija je bila jedna od retkih zemalja Evrope koja je proizvodila računare. Kada bi se samo na osnovu te činjenice izvlačili neki zaključci, onda bi moglo da se pretpostavi kako smo danas vodeća zemlja u proizvodnji računara! To je, na žalost, daleko od istine — izgleda zbog urođene osobine da se brzo oduševimo, da na samom početku uradimo neke bitne stvari, a kada to treba da se pretoči u konkrctan proizvod i, jasno, pare, onda od toga nema ništa. Naučno istraživačka komponenta koja je postojala tih davnih šezdesetih godina bila je na svetskom nivou, ali ono što je trebalo da prati ta istraživanja bilo je daleko ispod svetskog nivoa i to je više ostalo zabeleženo na fotografijama, u radovima. Sačuvani su i primerci tih računara koji mogu i da se vide, ali budućnosti tu nije bilo, a ni para.” Ovim rečima, koje su u prvi mah delovale i kao žal za „starim dobrim vremenima“, a bile su i odgovor na naše prvo pitanje o računarstvu u Jugoslaviji, počinjemo razgovor sa dr Dušanom Starčevićem, donedavno direktorom Radne jedinice Računarstvo u beogradskom Institutu „Mihajlo Pupin“, a sada višim stručnim savetnikom u Institutu, zaduženom za najnoviji program saradnje sa IBM-om. Starčević je moderan, mlad čovek, ne samo istraživač koji ne robuje stereotipu u nauci, već i intelektualac koji u našem višečasovnom razgovoru ni u jednom jedinom trenutku, zapravo, nije ispoljio „žal za starim do-· brim vremenima”. Jer, ta vremena očigledno nisu bila baš mnogo dobra ni za krea-· tivnu nauku u našoj sredini, ni za Institut „Mihajlo Pupin”.

Kvalitet protiv niskih cena

eta je u Pupinu na razvojnom planu računarstva urađeno u tih trideset godina? —Sem naučnoistraživačkog rada, pri čemu posebno moram da istaknem JNA, jer smo dobar deo tih projekata upravo radili za nju, mi smo za privredu malo uradili. Uopšte, sprega između nauke i privrede, o kojoj se toliko kod nas govori, nikada nije prohodala na način kako smo mi to zamišljali, i očigledno je u tim zamislima bilo nešto pogrešno. Mi ni kadrova nemamo dovoljno, iako se često zanosimo da ih ima i previše. U svakom slučaju godine 1984. napravili smo jedan kvantni skok, suštinski promenili ponašanje, i uspeli da u pet-šest godina našem tržištu isporučimo više, hiljada raznih računara. Na poštama su, recimo, u upotrebi uglavnom naši računari. Mislim da smo ih dobro uradili, jer njih koriste ne samo u Srbiji, već u čitavoj Jugoslaviji, u Sloveniji, Hrvatskoj, Sarajevu... Od prošle godine testiraju se i u Mađarskoj. To nismo uradili sami, već zajedno sa „Energoprojektom“, što samo govori da kada hoćemo da udružimo snage možemo mnogo toga i da ostvarimo. Jer, jako je teško napraviti računar opšte namene istih karakteristika i osobina kao što su, recimo, tajvanski, i prodavati ga po nižoj ceni od njihove. To ne uspeva ni boljima od nas u svetu, jer Tajvanci to uspevaju radeći velike serije, tako da fiksne troškove dcle na veliki broj komada. Međutim, do sada smo u proizvodnji računara dosta uspevali zahvaljujući jednoj drugoj stvari: mi ih radimo dosta kvalitetno, naši računari se rade od najboljih materijala. Ovo su, inače, teška vremena za proizvodnju računara. Oni.koji su protekluh deset godina dominirali tržištem Jugoslavije polako i neslavno nestaju sa scene. Mnogi su već otišli, „Iskra-Delta“ odlazi sada... e Kako biste okarakterisali razvoj veštačke inteligencije u svetu? To je atraktivna naučna disciplina koja se pojavljuje krajem pedesetih godina, i koja je brzo dala neke polazne naučne rezultate, pa onda stala. Odmah bih rekao: mnogo je obećavala, a relativno malo dala. Komercijalnih proizvoda, na bazi veštačke inteligencije, imate veoma malo. Sa stanovišta naučnoistraživačkog rada to je tema na kojoj rade mnogi ljudi u svetu, ali ako

SPREGA NAUKE I PRIVREDE KOD NAS NIKAD.

Starčević

pogledate koliko firmi živi od toga, to onda nije baš impresivno. U celom svetu se, u bavljenju problemima veštačke inteligencije, mnogo toga sada menja: dvadesetak godina bio je dominantan jedan način mišljenja prema kome se verovalo da je do većih rezultata u oblasti veštačke inteligencije moguće doći primenom klasičnih računarskih sistema :sa fon Nojmanovom arhitekturom. Međutim, bojim se da je Drajfus, kada je napisao esej o tome šta računari ne mogu, bio „debelo“ u pravu. Naime, duže vremena su rezultati više bili interesantni kao naučni radovi, nego što su imali konkretni i praktični značaj. JedKa BR IJ FUR. BN Cn; ORFAN =O Mek ONNPTY ia: Trazar sa Eni

Poslednja brana

Ljudi od nas očekuju atraktivne lične dohotke. Mi te pare moramo da zaradimo i to kako stvari stoje — a stoje tako već desetak i više godina — isključivo prodajom rezultata svoga rada. Ne bih mogao da kažem da smo to uvek uspešno radili, situacija se neprekidno menja, pa su tre-.

. nutno lični dohoci ispod poželjnog nivoa.

Ali, još uvek su naši poslovi dovoljno atraktivni da zatražimo taj cvet naučne inteligencije Srbije da ne ode u inostranstvo. Mislim da je „Institut Mihajlo Pupin“ jedna od poslednjih brana. Zananje je roba, kao i svaka druga, i čovek ide tamo gde se ono valorizuje.

IIIa SKI BR, 2015 77 YeHOLeaersı muuu„AIANC- 18" zuiariza:uNINIK | nostavno, pokazalo se da je veštačka inteligencija pravljena na takav način daleko od prirodne, kao što je to Drajfus i hteo da kaže. Ali, stvari danas stoje bolje.

e Govoriti danas o veštačkoj inteligencije, a ne spomenuti neuroračunare, bilo bi najblaže rečeno previd...

— Da, svakako. Fon Nojman je definisao arhitekturu računarskog sistema kakvi se prave već pedeset godina. Računari su se razlikovali samo po tehnologiji ugrađivanih komponenti. Kao da je to bio jedini način na koji računar može da radi, a to nije tačno. Postoje i drugi, samo se nisu primenjivali. Pre tridesetak godina bilo je istraživača koji su tvrdili da ako hoćemo da budemo bliži onome kako čovek misli,

čević. viši stručni savetnik u Institutu „Mihajlo Pupin“.

NIJE PROHODALA: dr Dušan

treba da „kopiramo” neka rešenja koja”

proizilaze iz fiziologije. Treba da simuliramo biološke sisteme da napravimo „ncuralni” računar. Da biste na fon Nojmanovom računaru rešili neki problem, programer prethodno mora da zna rešenje. Zbog toga je primena računara u ovim drugim oblastima vrlo ograničena. Kakve prednosti daje neuralni računar? Onaj ko tu mašinu koristi za rešavanje datog, problema ne mora da zna zašto se fenomen odvija baš na takav način. Kao što dete nauči da hoda, ne znajući da pri tom rešava niz diferencijalnih jednačina, i neuralni računari uspevaju da nauče rešavanje veoma kompleksnih problema. „m o

Kamena doba kompjuterske ere

0 Kako biste objasnili princip rada neuroračunara?

Pretpostavimo kako hoćemo da naš računar naučimo da iz zvuka, koji dobija iz šuma mora prepoznaje zvuk podmornice. To je konkretan problem koji se i rešava, jer neuroračunari jednu od prvih primena imaju u vojsci. Kako se to radi? Snimaju se razni zvuci, preko ulaznih senzora se izvrši njihoVa obrada kako bi računar mogao da ih registruje, pretvore se u podatke koje prima neuronska mreža, pa se nakon toga obavesti računar da je to podmornica ili da to nije podmornica. I tako učenjem, ponavljajući to stotinama ili hiljadama puta za različite šumove, vi takvo znanje ugrađujete u računar. Princip povezivanja i donošenja odluka kako da se to slaže u računar — to je ono što je naučni rad svakog pojedinog istraživača ili tima!

Mreža, koja je naučena na onih stotinu ili hiljadu primera da prepozna zvuk podmornice, može sa veoma velikom izvesnošću da da siguran odgovor, naravno pod uslovom da ste kao učitelj vrlo dobro i pažljivo uradili svoj posao.

e Danas je verovatno najatraktivnija tema u vašoj nauci — spoj biotehničkih sistema. Šta se u toj oblasti događa trenut-

no i kako Vi vidite naše istraživačke rezultate u tome? by

— Računarstvo je mlađa disciplina, a sam spoj bioloških i tehničkih sistema još je mlađa inženjerska disciplina, mada prva razmišljanja o spoju tih sistema potiču iz starih vremena.

Ali, za razumevanje svega toga, evo

· malo i istorije:

Prvih pedeset godina ovog veka bilo je u znaku elektriciteta i benzinskog motora. Ono što se dešava od pedesetih godina do sada moglo bi da se označi kao „vek računara“. Mislim da neću pogrešiti ako ka-

-·žem da je sve ovo „kameno doba“ računa-

ra. Sve će to u nekoj budućnosti, u nekoj enciklopediji, biti opisano sa dve-tri rečenice. E, onda možete zamisliti šta tek dolazi! Kada se pojavio prvi računar, naučnici su neke svoje teorije, za koje su im trebali meseci i godine mada, uspeli da provere i dođu do rezultata brže za sto ili za hiljadu puta. Na osnovu tih naučnih saznanja pravljeni su proizvodi i tehnologije ko-

ji su omogućavali proizvodnju novih i bo- -

ljih računarskih sistema. Govorimo, dakle, o jednom sistemu sa povratnom spregom.

Prošlo je desetak godina, i tih nekoliko prvih računara se „razmnožilo“ pa nisu više radili na njima samo malobrojni istraživači, nego je to postalo opšte dobro, baština čovečanstva. Šta je računar, u stvari? To je mašina koja uvećava naše umne mogućnosti. Ništa ona ne može više nego što možemo mi, papirom i olovkom. Samo, slikovito rečeno, umesto da to radimo sto godina, ona nam to omogućava u pet minuta. Prekretnica je bila 1972/73. godine. Do tada su računari bili veliki i radili su po firmama, bilo za naučno-istraživačku, bilo za poslovnu informatiku. Nisu se ug-

· rađivali u proizvode, jer su bili isuviše ve-

liki. Prava revolucija se desila onda kada su Arapi zavrnuli slavinu sa naftom. Raz-

·ličite zemlje su različito reagovale. Jedna

kategorija zemalja je čekala da to sve proWEE:ZFEFEREL PU ISLA PS DUB OS OTR 1/ PRO U MZ rRIIARMuP ION

Nerealne ambicije

Manje-više sve u računarskoj tehnologiji odvija se u Japanu i Sjedinjenim Državama. Tu vlada surova konkurencija, jer se radi o visokotehnološkim disciplinama, u koje da bi se ušlo mora da se plati više desetina miliona dolara. A vreme da povratite svoj novac je samo — dve-tri godine! Nemojte da se zavaravamo da Jugoslavija može ući u bazične tehnologije. To je nerealno. Pokušavala je to da uradi Istočna Nemačka, pa smo svi videli do čega je stigla: do duga od ne znam koliko milijardi dolara. Ono što ostaje za našu i druge zemlje jeste — primena. Mi ne moramo praviti bazične tehnologije, ali moramo znati da ih iskoristimo.

đe, odnosno da nafta ponovo postane jef'tina, a među njima je bila i naša zemlja. Druga kategorija, većina zapadnoevropskih zemalja, išla je na racionalizaciju, na štednju, ali to je bila više defanzivna strategija. Pravi odgovor na krizu bio je japanski. Japanci se nisu zadovoljili samo štednjom. Oni su postavili pitanje: kako da proizvodimo i šta da proizvodimo pa da udeo energetske supstance minimiziramo?! Pri tom, oni su vodili računa da u svakoj jedinici proizvoda bude ugrađeno ZNANJE! Da, znanje! Japanski proizvodi su, u stvari, proizvodi sa ugrađenim znanjem. Pogledajte: njihovi su proizvodi minijaturni, minimum ugrađenog materijala, minimum utrošene energije. To je bio odgovor na pitanje kako treba revolucionisati proizvodnju da bi se konkurisalo na svetskom tržištu!

e Japanci su otišli i dalje...

— Da, da bi smanjili količinu uloženog živog ljudskog rada u proizvode, oni su učinili mašine za proizvodnju pametnijima! I u tome je ključ ove moje priče: oni su uselili računar, pošto su ga prethodno smanjili kroz savršeniju tehnologiju proizvodnje, u mašine. A računar je najbolje sredstvo za ugrađivanje znanja. To je formula japanskog uspeha i „čuda“. I nije slučajno što se baš tih godina javlja „mikroprocesor“, računar smešten na veličinu nokta! Od te 1972. godine u ovoj oblasti sve se strelovito menja. Sada otprilike svake godine dolazi nova generacija računara koja za dva do tri puta nadmašuje i velike, ali inertne firme, ispadaju iz igre.

Evropski raj. za gusare

Vesna Ćosić

' to, čak i u računarskoj industriji, gde se po pravilu stvari neviđeno i brzo dešavaju, ponekada je za isterivanje pravde na sunce potrebno i čitavih — trideset godina. Toliko je upravo bilo potrebno firmi „Texas Instruments“ da dobije patentno pravo u Japanu za osnovni kompjuterski čip što ga je, pre tačno tri decenije izneo njegov inženjer Džek Kilbi. Japanske kompanije sada će morati da plate rojaliti (pravo korišćenje patenta) TI-u za sva integralna kola proizvedena do 2001. godine, što mu dođe oko 700 miliona dolara godišnje. Međutim, ono što je najšokantnije jeste da su tu stvarčicu Ameri imali još 59-te. A pisci „naučne fantastike” uvrstili su je u svoje čarobne izmišljotine tek šezdesetak i neke?!

Ali zato provalnička mašta hakerskog establišmenta u permanentnom je cvatu. Ništa neobično, onda, što problem gusarenja, ugrožavajući svojinu, raspolaganje, kontrolu i upravljanje informacijama, mori i globalne stratege i čuvare građanskog spokojstva i istraživače socijalnih grupa. A da je stvar došla do grla vidi se i po tome što su Ameri, istraumirani i burnim hakerskim avanturama iznutra i Japancima spolja, slomili kola na mlađanom pgenijalcu 'Robertu Morisu, koji je više iz nehata oja-

Softverska svakodnevica

Dok je provalnička mašta američkog hakerskog establišmenta u neprestanom cvatu, Evropu nesmetano osvajaju — pirafi

dio komunikacionu mrežu ministarstva. odbrane ARPANET, ušniravši tvrd stav da je svaka kompjuterska provala već sama po sebi — kriminal. Jer, po tradiciji anglosaksonskog proceduralnog prava, odluka koja će talentovanog diplomca sa Kornel univerziteta strpati u aps (plus globa od 350 hiljada dolara), decidirano određuje vrednovanje svakog narednog slučaja.

A da je svet šaren pokazalo se još jedanput; lepo vreme za softverske pirate zastrujalo je kao moguća opcija najnovijih zakonodavnih varijanti Evropske zajednice po pitanju pravne zaštite kompjuterskih programa. Jer, sve dok zakonodavstvo EZ zaštitu softverskog kopirajta vidi na način kako je to rešeno sa literaturom, pirati imaju puno razloga za veselje: algo ritmi programa ostaju bez zaštite. Planirana direktiva EZ podržava razvoj softverskih paketa uz korišćenje reverznog inženjerstva. Sasvim dovoljno za frku u programskim redovima. Jer, reverzno inženjerstvo predstavlja inverzno asembliranje (dekompilaciju) programskog koda, pa se onda fino vidi na koji način različiti delovi programa rade zajedno,

'Nedavna debata u Evropskom parlamen-

tu u Briselu, kao prvi korak ka implemen-

taciji panevropskog statuta koji ima moć:

da legalizuje reverzno inženjerstvo, zametnula je ljutu bitku između dve industrijske grupe čiji se interesi po ovom pitanju direktno sukobljavaju. Jedan od najvećih problema u razvoju za velike sisteme je kako postići uzajamnu usklađenost različitih softverskih paketa, odnosno kako pouzdano i jednostavno komunicirati. A reverzno inženjerstvo omogućava kreatorima softvera detaljno upoznavanje strukture intferfejsa onih drugih programa sa kojima program koji se razvija mora efikasno da sarađuje.

Evropski komitet za interoperabilne sisteme (ECIS), ubitačno je neumoljiv u argumentaciji: „Da bi se softverski paketi učinili interoperabilnim, mora biti dozvoljeno razvaljivanje rivalskog softvera“. SAGE (Evropska grupa za softversku akciju) uzvraća udarac tvrdnjom da „isključenje logike programa, algoritma, programskih jezika i interfejsnih specifikacija žestoko i surovo krši zaštitu legitimnih prava softverskih autora, jer svaki amandman koji

. omogućuje komercijalno kopiranje pod

plaštom „istraživanja i analize“ oduzima softverskim autorima nivo zaštite koji sle-

duje njihovim individualnim i dugotrajnim naporima“. Ogorčena borba koju ECIS i SAGE vode, kao svaki fini svet, preko „svojih“ članova Evropskog parlamenta, svodi se na sukob sistema i pojedinca u kojem srećnih i elegantno izvedenih rešenja za obe zaraćene strane — nema na vidiku. -

Angažman FAST-a (Britansko udruženje za borbu prtiv pirata) na strani SAGE-a, u parlamentarnom boju protiv piratskih džinova, iako na strani pojedinca, zavio je u crno dilera Mika Lejna (i suprugu mu). Dotični kompjuterski diler iz Kenta, posle serije napada zapaljivim bombama i teških pretnji čopora pirata, bio je prinuđen da porodično pređe u ilegalu. Nedostatak dokaza za policiju, te FAST-ova preča posla, ostavila su čoveka na cedilu, iako je direktan povod za piratski gnev znan: tip po imenu Brajen Veber, inače dilerov pomoćnik, pisao je u štampi o piratima koji rade neometani unutar softverske industrije., Kada je nesrećni diler zatražio pomoć u borbi protiv lokalnog problema piratstva, imajući na umu FAST-ovu dugotrajnu istragu o masovnim operacijama skidanja zaštita sa softvera u Kentu, ostao je da visi i tuguje nad zapaljenim stanom, radnjom i autom, te spašava život igrajući se skrivača. Jer, vremena se menjaju; učmali viktorijasnki Kent preselio se u romane za ćudoredne gospođe, uskočivši u surovu realnost besnih i naoružanih pirata i građana bez zaštite.

subota-nedelja. 9-10. jun 1990. strana

Navijačke torcide

io j odi model imitacije kao pokušaj objašnjenja masovnog po. SLO ODO alan vdtpjše govori o mehanizmu konformiranja koji je jasno vidijvi našanj psšte, fenomen tumačc modelom socijalnog učenja,

j ijača. Pojedini autori ovaj 1 . je :Š . OBDueI iii Vaarno dovijantni mođel i u okviru njega varijantu koja u prvi plan izdvaja vandalizam. U tom teorijskom kontekstu izvršena su empirijska istraživanja koja upu.

ćuju na značaj društvene kontrole, situacije („zadovoljstvo uništavanja“), negativnog sa.

j iihovog doživljaja „nepgavde“, „testiranja granica“, pa i obesti j movrednovanja vandala, njihovog aj p i svoji bespomoćnost i steknu privid

dosade. Vandalskim činom oni nastoje da prevazž Voju ) t | uspostavljanja kontrole nad zbivanjima, iluziju da su i oni subjekt društvenih događaja,

Pravo na sigurnost

li je moguće suzbijanje negativnog navijačkog ponašanja? 34808 ae o je šoabnjno Braktično pitanje koje ne interesuje samo one koji održavaju red u društvu, već i širok krug stručnjaka — psihologe, psihijatre, pedagoge, sociologe, krimi. nologe, itd. Ovim pitanjem bavili su se i najviši državnici (M. Tačer), a RZ je da su za mogućnost kontrole iracionalnih sila i divljaštva na stadionima i oko njih zaintere. sovani i sami navijači, naročito oni koji predstavljaju stvarne ljubitelje sporta, dakle, ko.

ubliku, o 4:

OMA Ala: o prevenciji i izlaženju na kraj sa nasiljem sportskih navijača malo se zna, jer nedostaju specijalizovana empirijska istraživanja efikasnosti različitih strategija i postupaka. Polazeći od opšteg iskustva, zapažanja iz dosadašnje prakse, analogija iz drugih oblasti i hipotetičkih razmišljanja oslonjenih na teoriju u određenim disciplinama, može se reći da postoji mnogo više mogućnosti da u ovom domenu društvo nešto preduzme nego što to na prvi pogled izgleda. Ovde izostavljam najopštije mere koje se tiču najšire kruga građana, na primer, eliminisanje, koliko je to moguće, ekonomskih frustracija i WReOpCka demokratskom razvoju, poboljšanje položaja cele generacije mladih i sl. Metode borbe protiv sportskog huliganstva mogu biti opšte i posebne. U ove prve spadaju, na primer, zakonske mere sa kojima treba upoznati celokupnu javnost, posebno potencijalne prekršioce prava svih navijača na bezbedno, mirno i dostojanstveno praćenje sportskih zbivanja i opšta prava na sigurnost građana, zaštitu njihove imovine, itd. Neophodno je poštovanje i normi i pravila samih sportskih organizacija, njihovo dosled. no primenjivanje i upoznavanje navijača sa kaznama i mogućim štetnim posledicama za njihove klubove. Možda čitaoce i ne treba podsećati da se u Jugoslaviji danas ne poštuju mnoge pravne norme — od onih najopštijih, ustavnih, pa do vrlo specifičnih, koje se tiču i ponašanja navijača. Ova se zemlja nalazi u ozbiljnoj krizi autoriteta, ustavnoj i pravnoj krizi, u stanju anomije i bezakonja i svakako je to problem koji je daleko širi i &aslužuje veću pažnju. 7; : :, j

U opšte mere borbe protiv ekstremističkog ponašanja sportskih navijača svrstavam i adekvatnije informisanje ovih mladih ljudi putem medija koje oni inače intenzivno prate (specijalizovani sportski listovi i magazini, klupska glasila, leci). Ove mogućnosti nisu dovoljno iskorišćene, čak ima prilično primera da mediji podstiču devijantno ponašanje podižući temperaturu pred važnije utakmice do eksplozivnih razmera (u tome nije teško prepoznati i određene komercijalne interese), da bi se kasnije pretvorili u kritičare negativnih zbivanja i tragaoce za odgovornim.

Vaspitanje za sportsko navijanje takođe ulazi u krug opštih mera, ali se u praksi svo: di uglavnom na delathost kluba sa navijačima, dok je uloga porodice, škole, brojnih društvenih organizacija zanemarena, iako bi uticaj tih činilaca mogao i trebalo da bude znatno veći nego do sada. Zar barem malo ne bi pomogao i prijateljski razgovor uoči utakmica roditelja sa svojim sinovima i njihova molba da se navijačkim ponašanjem (bez moralističkih prizvuka) ne nanosi šteta ličnom ugledu, porodici, klubu, gradu, itd?

Napajanje konstruktivnim vrednostima generacije današnjih anomičnih mladih naša poslednja istraživanja kazuju da zapanjujuće veliki.broj mladih, blizu:tri četvrtine i to u celoj zemlji, pati od anomičnosti — ali rie nametljivo, doktrinarno i spolja uneto, svakako dolazi u red opštih mera sprečavanja navijačkih divljanja. No, to je dugotrajan proces koji zahteva mnoga istraživanja, diskusije, razrađene strategije implementiranja vrednosti, a najvažnije je učiniti mlade subjektom, naučiti ih da sami biraju i razvijaju svoje vrednosti, ideale, idole i da razlikuju „žito od kukolja“. i

Zadovoljstvo uništavanja

e A koje su to posebne metode?

To su one usmerene na ostvarivanje bliskih i konkretnih ciljeva, mada i one ponekad

daju efekte na dugi rok i iznenađujuće široko. U Evropskoj zajednici mnogo je truda uloženo u formiranje organizovanih navijača, stvaranja neke vrste prećutnog·kodeksa fer-

-plej navijanja, konvencija o dozvoljenim sredstvima i sl. Tu pomaže izvesna formalizaci- .

ja, izbor vođa, usvajanje pisanih pravila navijača i njihovo potpišivanje, dodeljivanje na· grada navijačima za duhovite parole, najjači aplauz, korektno navijanje — uopšte, un0šenje izvesne racionalizacije u nešto što je po prirodi stvari iracionalno, prepuno emoci: ja, spontano, impulsivno i sl. Trebalo bi organizovati ogledanja navijača iz suprotnih ta bora, možda čak i pre utakmice (kao predigre) u istim i srodnim sportovima, druženja navijača, takmičenja u fer-pleju, ocenjivanje ponašanja publike na svakoj utakmici i vođenje odgovarajućih tabela tokom prvenstva, obeshrabrivati agresivnost putem kazni koje UEFA i FIFA već i primenjuju (suspenzije terena, negativni bodovi, zabranjivanje najmilitantnijim posetiocima da prisustvuju neko vreme igrama).

. Kod najfanatičnijih moguće je pokušati i sa određenim grupnim terapijskim postupcima, ako se sami sa tim saglase, ili ako i se izrekne takva zakonska mera kao u nekim drugim sličnim slučajevima. igranje uloga protivnika, psihodrama i sociodrama samo su deo primera za potencijalno brojne terapijske postupke. Trebalo bi stvarati klubove navijača sa prepoznatljivim obeležjima (kao kod obožavalaca roka) unutar istih tabora, ka: ko bi se agresija delimično rastočila na međusobne, manje opasne začkoljice. Podsticanje bavljenja mladih sportom i rekreacijom izuzetno je značajno, tim pre što iznenađujuće veliki broj sportskih navijača nije aktivan na tom planu i iscrpljuje svoje interesovanje kroz pasivan, spektatorski oblik. Takođe, pedagozi, roditelji i drugi odgovorni za razv0J mladih treba da nastoje da ih zainteresuju i za druge oblasti, da razbiju često „monop0lsko“ i „tiransko“ interesovanje za sport (ili čak samo za fudbal), koje mlade čini krajnje obuzetim uskim sadržajem, pasioniranim do mere nezdrave zavisnosti. U izgradnji spor tskih objekata mora se voditi računa o njihovom arhitektonskom i drugom izgledu koji neće podsticati nasilje.

Neka istraživanja pokazuju da i karakteristike objekata raspaljuju bez mladih. Ut „vrđeno je da izazovno na navijače deluju objekti koji su u zapuštenom stanju, posebno ako su već bili izloženi delovanju sportskih vandala. Učešće navijača u projektovanju sta-

diona (snimanje preferencija, potreba, želja), naročito njihovo angažovanje tokom i?

gradnje i održavanja terena, gledališta i kiupskih prostorija, dokazano je da su delotvo!” ni postupci. Sredstva masovne komunikacije mogu doprineti stišavanju strasti pravov!Ć menim objektivnim, kritičkim pristupom sportskim zbivanjima, pa i razotkrivanjem ruši lačkog nastupa sopstvenih navijača (podsećanjem na nevino stradale, povrede nanete i svojim navijačima u metežu), ali treba voditi računa da·se ispadima ne pruži preterani publicitet, jer to deluje onda potkrepljujuće, na „imidž antiheroja“, dakle, može biti kontraproduktivno. Preventivno je efikasnija strategija ironisanja, ismevanja, blagog hum0 ra. Na primer, u jednoj kampanji protiv sportskog huliganstva delotvornim se pokaza!0 upoređivanje tog ponašanja sa stampedom i načinom kako svoja neprijateljstva rešavaju neke vrste majmuna. Kako je nasilje koje čine sportski navijači sve učestalija pojava, njegove razmere sve veće, a oblici ispoljavanja opasniji, ubuduće će i akcije preventive i kurative morati da budi prornišijenije i iotenživnije, čak i u siromašnim društvima. Srećom preduzimač nih mera pre je stvar oslanjanja na znani Ž je veli" LO materijalnih O janj nje nego što podrazumeva angažovanje Može li se smatrati da je u pitanju slab pojedinac koji trpi pritisak mase? . _— Početkom veka bio je u modi model imitacije u OBtOjARPW da se objasni masovno ponašanje uopšte, dok danas nalazimo jednu verziju tog teorijskog stanovišta koja cen tralno mesto pridaje mehanizmu kohformiranja, o čemu postoje i čvrsti eksperimentalni dokazi. Podleganje grupnom pritisku, a ono je kod navijača evidentno, registrovano JE u jednoj trećini slučajeva kod pripadnika različitih kultura, širom planete. Ima autora OJI su skloni da celokupno ponašanje navijača, uključujući i ono ekstremno, objašnjavaji! modelom socijalnog učenja. Ro „Najzad, pomenuo bih još samo devijantni model i u okviru njega varijantu koja li prvi plan izdvaja vandalizam, zato što je ta struja jedna od trenutno najuticajnijih kod .zapadnoevropskih socijalnih psihologa. U okviru ove orijentacije izvršena su zanimljiva empirijska istraživanja koja ukazuju na važnost društvene kontrole, situacije („zadovo! stvo uništavanja “), negativnog samovrednovanja vandala, doživljaja nepravde, „testiranja pota , obesti i dosade. Oni nastoje da osećanje bespomoćnosti i percepciju spoljnjeP okusa kontrole (viđenje izvora zbivanja u „moćnim drugim“, bogu, čistoj sreći) preva?i” OSRAM BAOKUHa KO deja u pokušaju da zadobiju osećanje moći i ostvare osećanji a kontrole, tj. ivi iani ivanjim' tako počtačii subjekti, j. steknu privid uspostavljanja kontrole nad zbivanj

—~