Borba, Jun 09, 1990, page 7

Милош Васић

· „И то треба да влада Србијом“ Растко Немањић, у првом чину, првој слици, комада „Свети Сава“. Синише Ковачевића

а је Свети Сава био визионар, зна-

ли смо одувек.

Да је истоимена личност из истоимене драме Синише Ковачевића пророк, сазнали смо оног четвртка увече, у југословенском драмском позоришту. Тадашња и данашња Србија разликују се у свему, осим у кључној аналогији: оно што је Светом Сави успело — да Србе описмени и цивилизује, тј. уљуди данас очигледно не успева; изгледа да нам новиСвети Сава веома недостаје. Пошто се таква личност у историји једног народа јавља само једном, биће да нам је преостало нешто друго. То друго је грађанска храброст. Једино грађанска храброст може да одбрани ову цивилизацију — какву-такву — од „тога“ које мисли да ће владати Србијом. „То“ се овога пута појавило у облику прекјуче основане _ реакционарне — политичке странке за коју би придев „клерикална“ био комплимент: наиме, њени активисти су те вечери, у позоришту, др Иринеја Буловића назвали „сатаном“. То је био одговор на примедбу да је представник Српске православне цркве својевремено, изразио толерантан став према комаду „Свети Сава“ Синише Ковачевића. Придев „реакционарна“ једва да је умесан: нема те конзервативне или натражњачке политичке платформе која би поднела скандал изведен на овакав начин, или стала иза оног јунака који је једног од несуђених гледалаца напао зато што носи зелени пуловер, па је према томе — „исламски фундаменталиста“. То што се те ноћи десило више није политика, па чак ни „српска“: то је оргија арогантне и полуписмене глупости, управо оно око чега се главна личност спорног комада толико труди. У том смислу, ствари су јасне. Поп-Жарко Гавриловић и његов „Стурмабтеилунг“ (СА) на време су се препознали. Никакво чудо: у писменој, демократској и разборитој Србији, за такве, једноставно, никаквог места бити неће.

Политика на „другим местима“

Није, међутим, проблем у нашој бруци и срамоти што такве уопште међу собом имамо. Проблем је у томе што се — ево већ неко време — нико не усуђује да им се јавно успротиви. Деклара-

тивна згражања странке на власти и ње- _

них трансмисија (организационих и појединачних) ионако делују безбојно и неуверљиво, јер се наша права и кључна политика већ одавно збива на другим местима. Та друга места су тзв. демократска јавност и њене политичке странке. Из те средине ко је шта имао да каже, рекао је; осим појединаца — углавном из области позоришта и културе то је тужно мало гласова.

Политичке странке ћуте, са изузетком Вука Драшковића, који је — са уобичајеном искреношћу напао прекид

Књига

Драган Грујић

после четврт века од спаљива-

ња „Речника српскохрватског

књижевног језика с језичким саветником“ др Милоша Московљевића вео тајни замагљује овај нецивилизовани чин којим се далеке 1966. дичила ондашња политика. још није откривено ко је наредио уништавање рачника који је аутор, познати филолог посветио Вуку Караџићу, у којем је садржано 50.000 речи и који је, у ствари био први речник српскохрватског језика после Вуковог речника. Али, сведочење Олге Московљевић, кћерке аутора др Московљевића открива нешто више детаља о својевреној хајци против „опасног“ речника, због које је уместо међу читаоце, доспео — на ломачу.

Спорне речи

Трећег дана након промоције речника, који су штампали „Нолит“ и „Техничка књига“ јавни тужилац је забранио растурање књиге. Ревносни, „удбаши“ побринули су се да сакупе тридесетак примерака продатих у претплати, па је, осим једног примерка кога су на промоцији издавачи поклонили аутору, сада „у животу“ још можда свега пар примерака међу којима и они послати у

Америку, Шведску и Норвешку. Очев'

примерак речника Олга Московљевић и данас брижно чува, па ће захваљујући пре свега њеној истрајности и сналажљивости на основу тог примерка ускоро из штампе изаћи идентично издање попут забрањеног 1966. године. Присећајући се како је књигу тајно слала пријатељима у Норвешку, па у Немачку и Швајцарску да је власти не би откриле у њеном стану, каже да често помисли како би у случају пожара или неке незгоде из куће прво изнела речник.

Ондашњи _ директор „Политике“ Мирко Тепавац био је најупорнији судија Московљевићевом речнику. „Аргументи“ којима се окомио на недужну књигу указују да чак ни речник није могао бити поштеђен идеолошког суда. „Откривено“ је неколико сумњивих ре-

Срби у трен

ку успона _

Смисао грађанске храбрости

Грађански кукавичлук беше на почетку афере „Свети Сава“. кукавице су се представиле као лоши Срби и

лоши хришћани... Кад је то пре „културна и политичка јавност“ променила Господара7 Кад ли се потурчи,

кад ли чалму стече 2

представе и истог тренутка дошао у сукоб. са др Војиславом Шешељом, јер овај потоњи сматра да је „позориште исто што и фудбалска утакмица“. То очигледно — сматра и поп-Жарко Гавриловић, чим је свој одред појачао и фудбалским навијачима из већ познатих племена о којима ћемо доцније. Изгледа да мишљење др Шешеља деле и остали који ћуте о овој ствари или одбијају изјаву за новине. Скандал у Југословенском драмском тако више није изузетак, већ је коначна потврда једног правила новије српске политике, правила које ће јој — остане ли да важи — дохакати, а и свима нама такође, уосталом. Реч је о правилу које се најкраће може формулисати као „Не замерај се примитивним шовинистима, ни по коју цену“. Порекло таквог става вуче се по извесној логици која се држи — неколико година уназад, а став је изведен логичким методом познатим као индукција. Наиме, у свим примитивно-шовинистичким испадима, од почетка „антибирократске револуције“ до данас (до четвртка увече, у Југословенском драмском), присутна су иста лица, иста

1 ПАПИ

бучна и претећа мањина, исти они који су једном названи „манекенима загребачке телевизије“. Београдска милиција познаје неке од њих одавно — са стадиона. Реч је о истој екипи професионалаца који иду с једног јавног скупа на друти и праве увек исту представу; кад је требало, драли су се пред Скупштином СФРЈ; кад је требало, драли су се пред Председништвом СР Србије, пред Телевизијом, пред „Политиком“, пред југословенским драмским позориштем. Четвртог маја компромитовали су оно што је Демократска странка замислила као „достојанствени протест шетањем“ испред Скупштине СФРЈ, али је та странка више волела да се од те екипе професионалаца не ограђује. Да се изразимо фигуративно, Демократска је странка тога дана била силована, да би после тврдила како је при том осећала умерено задовољство. Испоставило се да ће неке озбиљније политичке странке радије зажмурити пред властитим политичким програмима него да се замере чопору полуписмених примитиваца у нечијој служби... Наиме, превише је коинциденција у томе, а ова последња, са „Светим Савом“, превршила је меру. Грађански кукавичлук на почетку афере „Свети Сава“ од Синише Ковачевића представљен је као „чување једин-

. ства Срба у тренутку успона“, па је текст

одбијан редом; зна се којим. Притом су се. грађанске, кукавице представиле као лоши Срби и лоши хришћани: добар Србин ће увек с пажњом слушати опомену једног позоришног комада набијеног алузијама, критичног према лицитарском српству, добар хришћанин зна да је настајање свеца процес борбе са искушењима у којој је духовно проћишћење једино могуће. Грађански кукавичлук је — кад је требало — допустио својим носиоцима да се поистовете са два предмета њихове наводно жестоке мржње као „добрих Срба“: са покојним јосипом Брозом и са прогонитељима „Голубњаче“. Броз је — кажу — скинуо с репертоара и забранио позоришни ко-

мад „Кад су цветале тикве“, и то му —.

узгред буди речено — није тако лако пошло за руком као поп-Жарку Гавриловићу. „Голубњача“ је страдала по истом сценарију: „нисмо читали, ни видели комад, али смо против“. Бојовницима онога како-се-зваше (свеједно) аутономашког шефа и бојовницима поп-Жарка Гавриловића не треба ни да виде, ни да прочитају; довољна је рећ Вође. Кад је то пре „културна и политичка јав-

· ност“ променила Господара2 Кад ли се "потурчи, кад ли чалму стече2

Србији између екстрема

Можда је боље питање: зашто2 Неће бити да су се храбри лидери и јавне личности уплашили од педесетак масних и брадатих букача... Дежурни у Југословенском драмском позоришту није се

Рехабилитација једног речника

Фбог неколико „сумњивих речи“ („партизан“, „четник“, „обзнана“, „илиндан“) покренута је 186. године својеврсна хајка против Речника српскохрватског језика др Милоша Московљевића, и дело је заврши-

чи, било је и замерки на поједина гра-

матичка правила, а онда и због изостављања појединих речи. _ 5 Кључна су била објашњења речи четник, четништво и партизан, Код Московљевића реч четник означава добровољца у саставу нередовних оружаних чета које су се бориле: а) пре балканских ратова за ослобођење од Тура-

· ка, 6) за време П светског рата против

партизана. За реч четништво дао је 06јашњење: комитски покрет за ослобођење од Турака.

Тепавац се питао: зар је могуће да само др Московљевић не зна друго значење ових речи. У необјављеним одговорима др Московљевић пише: „Није ми јасно на које то другачије значење мисли Тепавац. Ако мисли на људе Дра-

же Михаиловића, они су обухваћени .

под речи четник, али они нису били ни-

» какав народни покрет већ војничка ор-

танизација Драже Михаиловића као тадашњег министра избегличке владе."

Партизан је, по Московљевићу учесник партизанске борбе односно човек који се пристрасно руководи интересима своје партије. Објашњење је да су партизани постојали и пре рата, и то давно — код Наполеона и Цезара.

„Спорна“ реч је и обзнана зато што је у речнику дато кратко одређење само као: објава, јавно обавештење народа. Аутору је приговорено што није дато и одређење које би се односило на 1920. годину када је забрањен рад КПЈ.

За „Илиндан“ у речнику је написао да је то празник светог Илије, а придев. „илиндански“ односи се на Илиндан, а не на Илинденски устанак. Аутор је 06разлагао да Илинденски устанак припа-

да историји македонског народа, па се 0:

њему не може говорити у речнику српскохрватског језика. ,

Московљевић је у речнику изоставио називе народности, изузев када је

"ло у ватри. Или то спорно, у оно време, беше нешто друго

то било потребно због граматике. Тако је Друштву књижевника Хрватске засметало изостављање речи Хрват, а то је протумачено као да је „аутор занијекао опстанак хрватског народа“. Реч Србин је унета у речник, али само због објашњења да се у множини скраћује у Срби, као и Словенац да би се објаснило да има другачије значење од речи Словен, а иначе ни других назива народности нема у речнику.

Нестручни критичари

Критичари и „судије“, међу којима је било нестручних људи и политичара незаситих каријером окомили су се на остарелог филолога /тада је имао 82 године/, приписујући му шовинизам, негирање револуције, националне равноправности. Повређени аутор се обраћао суду, али није успео ослободити од сумњи своје дело. Био је то тежак ударац за човека који је на речнику радио пуних 20 година. ·

— Оптужбе и спаљивање речника били су страшан ударац, али их је отац достојанствено подносио. Мени и мајци ништа о томе није причао, сам је то у себи сачувао. Био је човек чврстог карактера, строг према себи и другима,

_али је без сумње све што се дешавало

утицало на његово здравствено стање јер је био стар и оболео — прича кћерка Олга. ;

Ко је, у ствари био др Милош Московљевић2 Научник и политичар — истовремсно, мада ово друго више, што је, по мишљењу кћерке Олге, и утицало да се суди његовом животном делу — речнику. Московљевић је био доктор филологије, научни саветник Института за српскохрватски језик Српске академије

сетио — или се није усудио — да затражи интервенцију милиције и букаче избаци из сале (то би им се у биоскопу „20 октобар“ десило сместа). Ко то стоји иза

' поп-Жарка Гавриловића и његових СА2

Упркос недвосмисленој одлуци Извршног савета Скупштине Београда о забрани јавних демонстрација у центру града, присутна је милиција толерисала ове демонстрације. Магнетофон је забележио одговор милицијског старешине на захваљивање поп-Жарка Гавриловића: „И ја сам ваш“. Не заваравајмо се: није тај милицијски старешина одговоран; он има право да навија за коју странку хоће, и то неће мешати са службом. Он је извршавао наређење. Неколико дана пре тога, милиција је уљудно растерала две демонстрације, а 25. маја била тако убедљиво присутна у центру града да никоме на памет није пало ни да проба. 22 ;

Да ли страначки прваци у следу свега овога виде нечију стратешку руку, неку скривену поруку2 Да ли „културна јавност“ у корист неког страшно важног „државног разлога“ пристаје да толерише и подупире мит о српском народу као примитивном и шовинистичком у целини или огромној већини2 Тај мит се већ месецима шири и ојачава резигнираним причама о томе како „на слободним изборима ионако побеђују СПО и СНО уз, можда радикале“. Да ли је тај мит део предизборне стратегије у којој грађанима Србије неће бити остављен други избор осим „или-или"“2 Има ли у овој држави иједна политичка странка центра и разума; има ли било кога између два екстрема2

Ако настави са оваквим политикантским избегавањем да се према примитивном шовинизму определи, српска политичка сцена и људи од неког угледа потписали су себи смртну пресуду: данас „Свети Сава“, па — ако. успе сутра сви остали редом, јер таквима какви су поп-Жаркови јуришници никада није доста „непријатеља“ и „издајника“, и у томе су слични својим претходницима у истом послу: ништа друго не знају да раде, осим да лове сумњиве. једини излаз — ако није касно, ако није касно — лежи у грађанској храбрости: да се, у име писмености, разума и патриотизма, каже попу — поп, а српском Хомеинију — да је српски Хомеини. (Шта је друго човек чије присталице објашњавају вандализам речима: „Како могу они да јуре Руждија, можемо и ми овога“) А,грађанска храброст је ствар једноставна: треба само слуша ти своје срце и своја морална осећања, а не бавити се ситним дневним политикантским рачуницама.

Да није било Светог Саве, не би било ни оне средњовековне државе на чи: ју смо цивилизацију тако поносни, порука је Синише Ковачевића и његовог комада. Ми данас Светог Саву немамо, а ипак нам је постићи нешто слично. Мораћемо сами, да се не оствари рече: ница из тог позоришног комада: „И то да влада Србијом!“

наука и уметности, књижевник са 15 објављених књига, преводилац, али и народни посланак Савезне скупштине и републичке Скупштине Србије, амбасадор у Ослу и Каиру. Управо су у његовом политичком раду, као посланика Земљорадничке странке, амбасадора са високим образовањем за разлику од многих који су тада у амбасаде одлазили по „заслугама“ исплетене мреже у којима је страдао заједно са својим делом. ,

Политичар бритке речи

Кћерка Олга се присећа да га власт никада није волела јер је увек говорио јасно и бритко, а у ствари је то било време када су пожељни били само они који су умели да аплаудирају: Не само да се

није додворавао званичној политици, |

већ је у скупштини гласно негодовао против доношења закона:о земљишном максимуму, против откупа и нареза који су разорили село. Као амбасадор у Каиру дошао је у сукоб са Кардељем, у то време министром иностраних послова због ужасне атмосфере у амбасади у којој је пре доласка Московљевића главну реч водио један Темпов рођак, а где се није презало ни од шпијунирања, проверавања па чак и погрешног шифрирања амбасадорових извештаја у земљу. После 1950. године, када је напустио дипломатију све снаге је посветио филолошком раду. Довршио је речник и спремио га за штампу, не слутећи његов трагичан крај. Политика, којој се посветио пружила је руку освете на"недужну књигу, а дотакла је и кћерку Олгу која никада није добила стално запослење. И сама је попут оца истрајна и вредна — етнолог по струци, пише путописе, репортаже, преводи са седам светских језика. Више пута у разговору који смо водили у њеној кући, у непосредној близини Народне. библиотеке (случајна ироничност) споменула је да не може умрети пре него што речник поново не изађе. Ускоро ће, сазнајемо, речник бити рехабилитован тако што ће угледати светлост дана захваљујући младим власницима Књижевно-издавачке задруге „Аполон“ из Београда.

МЕРЕКЈМА ВОВВА зирота-педејја 9-10. јип 1990.

зрапа

друга (ТВ) страна

Звуци химне

Садржај и форма хрватског Сабора — Светосавско опело по-

___ Пише:. зоришту — Осумњичени Стерија Бог лан — Наука о офанзивама — Зашто Тирнанић

треба слушати маму и избегавати Максимир

ао млад „критичар“ гајио сам ироничан однос према класичној де-

. финицији о јединству садржаја и форме. Попут свих „модерниста“,

5. %мислио сам да форму ваља „разбијати“. Била је то типична невоља

коју жутокљунци имају са садржајем. Пишући, касније, о дизајну схватио

сам да тржишни неуспеси графичких измена многих листова долазе отуда

јер се њима ефикасно разоткривала офуцаност одређеног новинарског

концепта. Свака форма бира свој садржај, и сваки се садржај може упако“вати само у једну форму. ·

Ова пучкошколска естетска размишљања побуђена су (закаснелом) телевизијском презентацијом устоличења новог хрватског Сабора. Парламент је, нема сумње, форма чија кодификованост не долази у сумњу после толико векова традиције. Али је, с друге стране, вишестраначка демократија онај политички садржај са којим читаве овдашње генерације немају никаквих непосреднијих, искустава. Отуда су се часници новог сазива у здању преко пута цркве св. Марка држали протоколарних правила као што се пијан придржава за тарабу. А то је само разоткривало њихову суштинску „невиност“ по питању посла којег су се прихватили: толико лапсуса и „невоља са словима“ ретко се запажа чак и на састанцима месних подружница бораца или у каквом пензионерском клубу.

Створен је ефекат прешироког одела. Како обично бива, то је одело било искићено непримерним украсима попут, рецимо, ритуалног отварања прозора да би се на њему појавио човек (Туђман) који је, премда у статусу „оца нације“, од свих изабраних функционера тог дана добио најмањи број гласова. Све је имало благи окус кичастог латиноамеричког спектак-

се посматра и процењује из визуре полувековног монизма и његовог строгог сивила које поуздано убија сваки осећај за „шаренила“ живота.

Ако су трећи канал и београдски програм правовремено реаговали на културни скандал деценије, прекид представе „Светог Саве“ у Југословенском драмском позоришту, онда је тим теже разумети „отмено“ ћутање (официјелне информативне редакције, за коју све то није постојало пре усаглашавања политичких ставова. Ради се, збиља, о схватању новинарства које је све теже разумети. Уколико одговорни „малог екрана“ мисле да се прикривањем оваквих ексцеса чува и брани добра слика о Србији, тада су дотични за жаљење јер, просто, не схватају да шутирањем оваквих информација у аут само секу грану на којој седе, потпомажући заправо све оне који-би да нештоућаре у'ова:смутна времена. Ништа боље од телевизијског снимка, који је једна девојчица трком донела у „Рлау ош!" трећег ка'нала, није разоткрило јад и беду самозваних заштитника Растка НемањиЋа. Та групица црквењачких помоћника и бивших стратега општенародне одбране била би брзо растерана од преостале публике да је ова, неким чудом, могла видети телевизијску слику њиховог тужног мрњаукања које је. само прљало Савине калуђерске сандале. Тамо где телевизија не врши своју функцију како треба, догађају се невероватне ствари да црква устаје у одбрану слободе стваралаштва, преузимајући друштвену улогу која јој не припада.

Можда су дежурни уредници „Дневника“ тог дана постали жртве ло-

мању руку, на делу је била иста психологија чијег ћемо се схватања „демократије“ најести до сита. Али, с друге стране, можда је добро што се овај

јасно. какав је стварни „историјски смисао“ четвртомајског скидања уличних табли. Они који су се, у прошли петак, окупили испред ЈДП-а да поново „забране“ једну позоришну представу нису рачунали са нелагодношћу које је претходно догађање оставило и код оних што нису хтели — или смели — да јавно изразе свој протест. Брзо понављање свега тога само је оптеретило желудац јавности, па је морална пљуска која је узвраћена први доказ да неће ићи баш лако са претварањем овог града у азијску селендру.

Колико видим, оно Стеријино позорје завршено је општим незадовољством: чак и добитници награда јавно сумњиче жири! Такав исход био би велика психијатријска енигма да није јасно како је све то плод априорног, усађеног неповерења које позориштарци — попут свих Југословена — гаје једни према другима. Отуда су апели да уметност остане изван политике сасвим идеалистички, будући да је процес опште контаминације далеко одмакао: овако или онако, сви смо отровани. Ј

Један од покушаја одупирања таквом току ствари представљала је и завршна „приредба“ Позорја на којој су, не без дозе транспаренте патетике, наступили глумци из читаве земље. Њихова основна намера тешко се уклапала у облик американизираног „а! згаг5“ спектакла. Сјај тоалета и шљокица није се напросто слагао са призором чији сви актери нервозно пуше и цимају алкохолну текућину. Није им замерити због тога. Не ваља што се претварају како све још није изгубљено.

великом глумцу и пијанцу, а више нова прича о снимању „Сутјеске“ као оболу владајућој моди времена. Томе је сведочило и пристуство Џавида Хусића, великог мајстора журналистичких пикантерија, родоначелника домаћег „госипа“. Извршена је, дакле, још једна „демистификација“. Када се већ ради о томе, ваља и нама додати које зрцне соли. У време рада на „Сутјесци“ један наш познати сниматељ позван је као испомоћ колеги Пинтеру и, вративши се са терена, у „Мадери“ приповедао како му је тек 'сада све јасно око непријатељских офанзива: „Замислите да је то један велики тигањ пун врелог уља. И шта се догађа када у то баците јаје: беланце начисто пропадне, али се жуманце некако ипак измигољи!“

Вероватно бих био још депримиранији игром наше фудбалске репрезентације да ме оно звиждање химни са максимирских трибина није дибидус растурило. Сложио сам се у кому као Пикси, не верујући сопственим ушима. Није проблем што се овим демонстрирало против Југославије, него о томе да се ради о исказивању цивилизацијског нивоа унутар чијих граница једноставно није вредно живети. То се лепо видело на скамењеним лицима Руда Гулита и других „оранјеза“: господе, хајде да завршимо овај посао, па да се губимо! И завршили су га. Два пута. Све то пре него што смо ми и почели да играмо. у Зато је можда било и карисно што се све ово догодило: јер, излазећи са терена, Ивица Осим није крио свој бес изазван понашањем публике. Први пут је наш селектор показао своја осећања, одбацујући маску мрзовољнима по којој је већ славан. Можда ће шок који је доживео деловати у правцу измене његове концепције у игри репрезентације. Јер, у супротном, наше учешће на светском првенству је завршено у прошлу недељу, оног тренут5 када је Рајнкард у себи прошапутао: мама, што ме ниси тукла да останем берач банана и мирно умрем далеко од овог страшног места! _

ла какав би се, верујем, свидео Буњуелу. Али, демократија и јесте кич када ,

ших аналогија са сопственом акцијом прекида програма „Студија Б“. У нај- |

вандалски чин догодио како би, по скраћеном поступку, свима постало _

Читав „Филмоскоп“ посвећен Ричару Бартону био је мање „омаж“ том ·