Borba, Dec 15, 1990, page 8

_' субота-недеља 15-16. децембар 1990. (Ф | 5 страна

(ВЕТ | 16 ПЕЉЗНА БОРБА

= -титур

Н и

„Ванземал

„Совјетска уфологија

Ђуро Билбија

(од — сталног „Борбе“)

Москва. — Пре извесног времена је муњевитом брзином Совјетским Савезом прострујала вест — претпоставка: ванземаљци су — само у току прошле године и само са територије СССР „киднаповали око пет хиљада људи" иу својим „летећим тањирима“ одвезли их „у непознатом правцу“.

дописника

Био је то прави правцати психолошки шок за „обичну памет“, шок који је многима, како је написао један совјетски лист, „замрсио мисли“. Међутим, можда још већи шок је изазвало оно што је тим поводом изјавио водећи совјетски уфолог и директор „Савезног уфоцентра СССР“ Владимир Ажажа. Јер, он је дословно рекао: „Сматрам да је цифра умањена. Према подацима Министарства унутрашњих послова СССР, у току прошле године је, из разних разлога, неповратно нестало 90 хиљада људи. Наш закључак је да су НЛО отели, уграбили најмање 5.500 људи".

Ажажа је објаснио да су он и његови сарадници до поменуте бројка дошли „индуктивним методом и ангажовањем социолога и екстрасенса“. Било му је постављено питање: Да ли су сви ти људи одведени уз њихову сагласност, каква ће бити њихова даља судбина и хоће ли се вратити2 Директор „Савезног уфоцентра СССР“ одговорио је: „таквим подацима не располажемо, а према онима које о томе добијамо из иностранства односимо се са дужном предострожношћу“. Ажажа, иначе, сматра да је вероватноћа да ће неко за 70 година живота срести „летећи тањир“ — само пет одсто. Додао је и то да су „блиски сусрети“ с њима још неупоредиво ређи, иако постоје, иако се догађају.

Повољно само 5 одсто

Водећи совјетски уфолог овако је прокоментарисао вести да су ванземаљ-

Владимир Ажажа, водећи експерт за проблематику НЛО, тврди да су придошлице из свемира само у току прошле године „киднаповале“ више од 5.200 грађана СССР и одвезле их у непознатом правцу.

ци Грузина М. Гурама „увели у свој НЛО и тамо га оперисали — битно му побољшавши здравље“. Изјавио је: „До блиских сусрета долази, али се они различито завршавају. За неке се они окончају: повредама и опекотинама, или каквим другим непријатностима. Неки псле тога изгубе духовну равнотежу и постану умоболни. До негативних последица долази у 90 — 95 одсто случајева. Повољни исходи догађају се само у оних пет одсто контаката. За време њиховог трајања „ванземаљци“ некоме излече зубе, на неком изврше комплетну, али бешавну операцију — као што су то урадили Гураму“.

Ажажа се није дао збунити ни питањем: Како је могуће да при силном напретку науке о „летећим тањирима“ знамо готово једнако мало као и људи који су их, пре 16.000 година, први нацртали2 Његов одговор је био: „Да, ми ни данас не знамо баш много, нити довољно, али понешто битно ипак знамо. Знамо да су НЛО реалност. Знамо да НЛО демонстрирају разумност и технологију која је нашој цивилизацији још недоступна. Знамо и да је засад неразумно стављати знак једнакости између НЛО и ванземаљаца, јер не знамо откуд они долазе — из средишта земље, из тамбовских шума (Тамбов — град југоисточно од Москве), или из Бермудског троугла. Али, знамо и то да су НЛО хумани. Јер, када бисмо ми располагали њиховим предностима одавно бисмо покорили све народе, или их свели на ништа. Пошто НЛО то не чине, ради се, значи, можда о нашем разумном суседу, а не о ванземаљцима.“

Наглашавајући да би се иста „рачуница“ о регистрованим виђењима НЛО могла применити и на СССР, Ажажа је

демантовао податак да се над територијом САД за последњих 20 година појавило око 4.000 НЛО. Његово је уверење да се ради о, најмање, 40.000 „летећих тањира“, — зато што сусрет с њима пријављује „тек сваки десети срећник“. А посебно је занимљиво како је Ажажа даље разложио оно „најмање“. Његова мисао прешла је при том следећу кривудаву путању: „НЛО су најактивнији

између три и четири часа ноћу, а то је _ „сат бика“. То значи, по мојим прорачу- ,

нима, да су Американци за последњих 20 година — да у то време, за време трајања „сата бика“ нису спавали — могли видети 400 хиљада спуштања НЛО. Ако се свему овоме придодају слабо насељени предели, које НЛО најрадије посећује, сасвим је могуће да је над САД за последње две деценије летело четири милиона НЛО“.

Неразумљиво тестирање

Владимир Ажажа сматра да је главни задатак данашње уфологије трагање за одговором на питање: ко је стварни домаћин на планети Земљи2 Напомиње да од одговора на ту енигму може пресудно зависити и преживљавања човечанства и његова будућност. И ироничко примећује: „Зар је потребно чекати да се НЛО спусти на Црвени трг или пред Белу кућу, па да схватимо колико је важно разрешити ту дилему“ Свему овоме Ажажа је придодао следећи одговор на питање шта би урадио када би сам имао блиски контакт са НЛО и онима који њима управљају: „Ја бих питао — шта очекује човечанство“

Може изгледати чудно, али није:

ци су међу нама

Ажажа је — мада напомиње да се ради само о његовој последњој хипотези заправо уверен да су и НЛО и „ванземаљци“ земаљског порекла и да живе међу нама. Истиче да на такав закључак наводе и не тако ретке натприродне, потпуно необјашњиве појаве, као што су: лупкање савршено затворених прозора, померање намештаја „без ичије помоћи“... Подсећа на случај московске породице која је одлучила да од сличне појаве побегне у Подмосковље и нагла-

шава да је, како је сама признала, уза- ·

лудно бежала јер је „појава“ већ била у Подмосковљу када је она тамо стигла. Ево Ажажиног закључка: „Један такав случај — саставу специјално формиране уфолошке комисије — истраживао сам 1973. године. Када смо „снимили случај", схватили смо да иза свега тога стоји високоразвијена цивилизација која живи на Земљи и да се ради о њеном, нама неразумљивом, тестирању људи“.

Занимљив је и Ажажин одговор на питање може ли се, и колико, веровати слепој бугарској пророчици Ванги да ванземаљци живе на трећој планети од Земље и да долазе отуда Водећи уфолог СССР је објаснио: „Ванга са великом тачношћу прониче у прошлост људи.

Засад је, међутим, непроверљиво оно.

што говори о будућности. Можда је све онако како она тврди, а можда и није. Ми смо још млада цивилизација која је тек однедавно схватила да је и мисао материјална, да је мисао неуништива и да се туђа мисао може, присвојити“. Поставља се питање: ако је све то тако, где се онда налазе све оне силне мисли које је човечанство породило за свога постојањаз А још је велики руски научник Веродски знао да је Земља окружена ноосфером — сфером разума. То је онај информацијски слој у који се на неки начин могу укључити ретки појединци каква је Ванга и проницати у прошлост, по неким нама данас недокучивим закономерностима.“ Дакле: директор „Свесавезног уфоцентра СССР“ опомиње — можда су „ванземаљци“ прави домаћини на Земљи... Империја без смисла

Дубравко Колендић

Два столећа пошто су рођене управо у борби против колонијализма, Сједињене Државе ступају у ХХ1 век као последња права колонијална сила. Настанак америчког острвског мини-колонијалног царства резултат је победоносног рата против Шпанаца, вођеног 1898. године у име „помоћи“ антиколонијалној борби народа Кубе, Филипина, Порторика и Гуама. Ова два потоња острва ни до дан-данас нису стекла жељену независност.

Девичанска острва и Самоа освојена су оружјем и новцем 1900. године под изговором заустављања немачког колонијалног ширења у Карибима и Пацифику. Микронезија и Маршалска острва улазе у „империју“ после јапанске капитулације у другом светском рату.

И тако, док су се традиционалне колонијалне метрополе повлачиле са својих поседа, САД су постале господаром – острвског „царства“ раштрканог на импозантних 16.100 километара, са 12 различитих временских зона, површине 12 хиљада квадратних километара, са 3,8 милиона поданика различитог етничког порекла.

Идеализоване представе

Значај ових поседа у време парних оклопњача и двокрилних авиона био је вишеструк: та су тропска

острвља била идеалне поморске и

ваздухопловне базе, осматрачке и метеоролошке станице и видљив доказ моћи наступајуће велесиле.

"Данашње балистичке ракете, шпијунски сателити и остала модерна технологија минимизирали су војно-стратешки значај ових острва. Детант између велесиле одузима и преостале адуте из руку хладноратовских заговорника војних база у сваком кутку глобуса. Пошто полако губе смисао свог постојања, а немају никаквих природних богатстава, то су она сада за Вашингтон постала терет и обавеза, које се на неки начин ваља ослободити. Америчка администрација наглашава да су ови протекторати,у ствари, самоуправне територије ко-

Амерички доминиони

Раштркани острвски поседи Сједињених Држава, који ову земљу чине последњом правом колонијалном силом, постају за Вашингтон све

више терет и обавеза које се некако ваља ослободити

• Окпама

) РАтрртпе

Беа Мапапаз

|зјапаа 05) 2 Зарап > Типап“- биат

тик

Сагојте |јапа5 (џ5)

МАПА МИКРОНЕЗИЈЕ СА АМЕРИЧКИМ ПОСЕДИМА

је просперирају захваљујући великодушности федералне касе. Чињеница је: власти су на острвима сазидале школе и друмове, увеле струју и редовне авио-линије. Званичници истичу да су Американци (поред обавезног енглеског језика) донели и слободу и добре изгледе за још бољу будућност.

Тако не мисле и опоненти америчке доминације.Они тврде да су једини амерички доприноси њиховом животу: ширење венеричних болести и присуство колор-телевизора у сваком домаћинству.

Једну од драстичних страна америчког „ослобођења“ на својој су кожи осетили домороци атола Бикини. Овај атол, међу Маршалским острвима, годинама је служио као пробни полигон за хидрогенске бомбе. Становништво је насилно

„„"Ропаре

У Наман

Растс

1 Мем 2еајапа ДШШ

Вит АКоН. |.

'. ;.Магећа! % јајапаз 5)

Расте Осеап _

расељено, њихов животни простор је заувек загађен нуклеарним отпацима, а свет их памти углавном по томе што су по том атолу добили име минимални дводелни купаћи костими.

Неки од ових прекоморских поседа потпуно се уклапају у идеализовану туристичку представу о тропском рају:пешчане плаже, смарагдно бистро море, палме, сунце... Други су, међутим, препуни уџерица, незапослених урођеника, голуждраве дечице... И једни и други потпуно зависе од долара који долазе из САД, било из Вашингтона, било из приватних фондова, а проблеми које Бушова администрација има са целокупним државним буџетом чине будућност острвљана суморном.

Све ове територије немају једнак положај, па је и то елемент који уноси неизвесност. Неке су квази независне (тзв. Федералне државе Микронезије), Гуам је аутономан, а Порторико чак има шансе да постане 51. савезна држава.

Неизвесна будућност

Тамо је за 1991. годину најављен плебисцит о прикључењу САД, што је жеље председника Буша, јер би се тиме смањиле обавезе Вашингтона да даље финансира и пружа разне олакшице овом најнасељенијем поседу: Међутим, на острву има доста радикалних заговорника потпуне независности, који прибегавају чак и терористичким акцијама против америчких инсталација или војних објеката.

На Маријанским острвима влада незадовољство минималном економском помоћи — прошле године свега 79 милиона долара, док су све гласнији захтеви домородаца са Гуама за већом локалном самоуправном. На острву Палау је у протеклих седам година чак седам пута пропадало организовање ратификације статуса полунезависности. У међувремену тамошњи политичари су пљачкали државну касу, један председник локалне владе је убијен, а његов наследник је извршио самоубиство. На Девичанским острвима већ је четири пута покушано доношење локалног устава, Прошле године је ураган „Хуго“ поново одгодио референдум. Туризам и грађевински бум довели су до повећања становништа, ширење насиља и распламсавања расних сукоба.

И тако, имиџ тропског раја вреди углавном за шарене туристичке проспекте. Ипак, истине ради, ваља истаћи да мерено аршинима суседа који су „независни и самостални“, житељи поменутих територија имају виши квалитет живота. Међутим, они се упоређују са „сународњацима“ на континенту, а ови најчешће и не знају докле се све протежу кишобран и интереси , јка Сама“. А није их ни брига, што политичку будућност тропског острвског царства ставља под знак

питања.

НЕДЕЉА У СВЕТУ

Рат нерава

У рату нерава око Кувајта који паралише међународну заједницу и прелазак у нову мирнију етапу међународног живота, једина извесност у овом моменту јесте да ултиматум, односно „пауза добре воље“ како то крсти Шеварднадзе“, брзо пролази, да се 15. јануар приближава без добре воље и на једној и на другој страни. Да ли то значи обично маневрисање до којих може доћи „у пет минута до 15. јануара“, или се ради о маневру у супротном правцу да би се нашла одступница или изговор за улазак у рат:

После посете совјетског шефа дипломатије Шеварднадзеа Хјустону и интензивних разговора са америчким државним секретаром Бејкером ништа није јасније — осим да Москва још верује у мирно решење и да није спремна да се са совјетским војним снагама, макар и симболичним, нађе на америчкој страни у Заливу, до чега је Американцима изузетно стало из политичких разлога. '

Посета је, наравно, делимично уродила плодом. Председник Буш је после дугог оклевања коначно скинуо конгресни ембарго на испоруке помоћи Совјетском Савезу у храни. Прихватио је и понуду да уместо у јануару Москву посети у фебруару и потпише уговор о постепеном уклањању стратешких нуклеарних ракета.

Да ли то значи да у фебруару неће бити рата у Заливу, јер је тешко претпоставити да би председник САД, као врховни командант, за то време могао да буде одсутан из Вашингтона. Или се, можда, рачуна с тим да ће од 15. јануара до 11. фебруара рат у Заливу бити окончан и постигнути сви војни и политички циљеви — истеривање Ирачана из Кувајта, рушење режима Садама Хусеи- :. на и ирачке војне силе2 У ; тим околностима, земља до- : маћин, која још претендује на једну од водећих улога у 4 очувању светског мира, ауто- • матски би се нашла у неугодном положају. Ако, пак, није по среди ни једно ни друго, могло би се закључити да је шеф совјетске дипломатије добио некаква уверавања да до рата неће доћи.

Компромис или рат

Као и увек у сличним приликама и споровима, компромис би се, пре свега, могао постићи на принципу — да се нешто од територија жртвује за мир. То је стара проверена формула коју су у најновије време и моћни Немци морали да прихвате у општем интересу. То је формула коју смо својевремено и ми прихватили за Трст и Приморје у спору са Италијом. То је формула коју Американци у рату са Вијетнамом нису прихватили па су изгубили све као што се ни Израелци не прихватају у свом спору са Палестинцима због чега имају крајње несигурне територије уз „интифаду“ и затегнуте односе са свим Арапима, што их скупо кошта.

Спорне територије између Кувајта и Ирака су првенствено оне око петролејских извора у Румаили и два острва која контролишу ушће Шат ел Араба у Залив. Чим је Ирак показао спремност да о томе преговара, са друге стране је, уследио ултиматум: или све (напуштање целе територије, Кувајта“) или ништа. Јер, то је наводно питање „образа“, а како рече озлојеђени председник Буш, он није спреман да „пере образ“ Садаму Хусеину.

Образ се, међутим, пере и достигну-

„ћима у преговорима, односно уступци-

ма. У противном, остају само претње, уцене и ултиматуми са којима се мало шта постиже, особито у условима када земље у спору располажу значајном војНОМ силом.

У том маневрисању у коме су досад доминирале претње и искључивости, много је било погрешних корака и на једној и на другој страни. У томе су „бисери“ уцене са таоцима од стране Ирака и одређивање датума за потпуно повлачење из Кувајта од стране Американаца уз претњу да су после тога дозвољена „сва средства“.

Ако се већ почело са санкцијама у оквиру ОУН, што је општеприхваћено „оружје“ светске организације, ако се пошло од заштите Саудијске Арабије, што је било покриће за гомилање америчких трупа у Заливу, онда је на томе требало истрајати уз коришћење свих дипломатских средстава да се Ирак наведе на повлачење. Прибегавање војним средствима могло је евентуално да дође у обзир тек када су исцрпљене све друге опције. Познато је да су Американци почели обрнутим редоследом. Најпре су поставили ултимативни рок да би после тога, без консултовања ОУН или савезника, а на ужас свих њих, предложили Садаму Хусеину преговоре

" те. Данас, пак, има и превише р0ј“

Пише: Владо Теслић

у Вашингтону и Багдаду. Када су је изабрали тај редослед, било је неку но и нелогично инсистирати на и“ пустљивости, јер је цео свет схрату посебно Садам Хусеин, да ерикацу траже спасавање свог образа или 1 још горе — изговор и одступни улазак у рат. У једном као и у друу случају, више би учинили за свој оу; да су као посредника у преговоу изабрали генералног секретара ОУН у ји је у томе вештији и чије би ангажој ње бар замаглило један нови пробу, — превелико америчко ангажорње) Заливу.

Да ли је циљ Ирак

Вашингтон се данас налази преду. ћим изазовима и у неповољнијем је ју.

ложају него почетком августа кои почео да шаље трупе у саудијску пуст“ њу. Добија се утисак да циљ није ви“ заштита Саудијске Арабије, па ни ос! бађање Кувајта, већ рушење војне и" номске моћи Ирака ради тобоже #' нове равнотеже на Средњем исто

Упоредо с тим, губе се неке важне 107 тичке позиције, нарочито у аралст свету. О томе сведоче и неке нове ит цијативе из арапских редова, оних кој се залажу за арапско — арапско реше“ кувајтске кризе и који су подстаки“ расправу у Савету безбедности 0 пало тинској кризи.

Све то америчку владу ставља пр изузетно сложен задатак — да сто нише Ирак као најмоћнију арапску“ љу, да нешто крупно постигне у 0" и истовремено да очува статус КУ Израел као главног партнера на) ком истоку, савезништво Арапа!" тролу над производњом нафте.

„Тешко се-не“ сложити са овим“ сматрачима који мисле да то није | но и да Вашингтон мора да се орије ше на тражење дипломатског реј кувајтске кризе како би бар очубо М тус кво, Неки примећују уз светол августу било много политичке 89 стране Американаца да се интер и ше, али да није било довољно вој“ ле, али нема "више политичке спреме ти да се интервенише.

Иницијатива у сваком сучај дипломатска прелази у руке више мање неутралних арапских поре као. што су јордански краљ Хусе" ср председник Алжира Шадли Бену ке Они, обилазећи Вашингтон, три такте на релацији између Садам“ на и саудијског краља.

; П

Што се тиче америчке јавност а дикативно је сведочење Збипње; жинског у Сенату. Проверени у И и стручњак за питања безбедно у зорава на опасност од рата проти у" ка. Не само због могуће несто # да се окупира та земља, не СУ ој психолошког шока због нем ан америчких жртава, него због Ири рије и Израела који би се 84 Једи други начин ангажовали У за Не ка би се, упозорава Бжежинск у ги тавно нашла у дуготрајном Р ал ичк" ну који је већ оптерећен 10" нестабилношћу.