Borba, May 11, 1991, page 13

7.

| | ) i w

.. — ~

Opasnost građanskog rata se nadvila nad Jugoslavijom. Njegovo neposredno žarište je Hrvatska, ali se hrvatsko-srpski bratoubilački rat, odnosno katoličko-pravoslavni verski rat može se još pre pojave ovog teksta vrlo lako preneti i u Bosnu i Hercegovinu i proširiti sa još jednim subjektom: Muslimanima. Latentno žarište oružanog sukoba je još i Kosovo, a secesija Slovenije od Jugoslavije za nepunih 40 dana je, kako se čini, gotova stvar. Napadnuta je i JNA i polako se približavamo situaciji da će se objavljivati samo broj a ne i imena poginulih u etničkim sukobima.

_ Naime, to je onaj momenat kada etnički ili verski sukobi prerastaju u građan·ski rat, kada se broje kao žrtve samo „naši“ a ne i „njihovi“. Raspadom komunističke partijske države doživeli smo za 16 meseci potpuni raspad autoriteta države Jugoslavije, koja se sada nalazi više ne pred dilemom „kako uspostaviti autoritet drža-

-_ve bez ljudskih žrtava“ već kako uspostaviti autoritet države sa što manje ljudskih ·žrtava. =

Republikanska diktatura

__- АКо те то да vidimo našu neposred·nu budućnost onda je to Liban. Kao i Jugoslavija 1991, tako je ı Liban uoči građanskog rata bio kvazi-demokratija. Politička demokratija bila je svedena na zatvoreni versko-nacionalni okvir. Kao što danas ne postoji integracija u jugoslovensko društvo, tako su i u Libanu etničko-verske grupe živele, svaka za sebe svoj zatvoreni socijalni život bez integracije u libansko društvo. Politička demokratija u Libanu, kao i danas u Jugoslaviji bila je zapravo kao nacionalna ili etnodemokratija samo paravan za vlast etničkih i verskih oligarhija koje nikada nisu uspele da stvore trajno funkcionišuće institucije libanskog: društva i to pre svega zbog toga što nisu htele i nisu bile sposobne da se međusobno sporazumeju. Autoritet države bez vlastitog naroda (u političkom i etničkom smislu) u Libanu, a izgleda danas i Jugoslaviji, nije počivao na vrednostima proizašlih iz socijalne integracije već jedino na labavom in-

teresu naoružanih: nacionalnih (u liban- |

skom slučaju versko-etničkih) oligarhija. Onoga momenta kada su ove privatne armije postale priznata činjenica, otpočeo je u Libanu građanski rat, koji je definitivno razorio ovu zemlju, nekada krivo predstavljanu kao „Švajcarsku Bliskog istoka“. Za razliku od JNA, libanska armija nije -imala dovoljno moći ili. nije stajala iznad etničkih grupa i bila je samo jedna od naoružanih milicija. Taj momenat je bitan za

РР

ПИ ИН

Var na uređaju za dozira

Dr Pero Šipka

etrospektivne analize međunarod-

nih konflikata pokazuju da se iza

pretnji ratom u političke svrhe krije jedna loša teorija i doktrina. Kada tu doktrinu koriste obe konfrontirane strane sporovi zakonomerno eskaliraju u oružani sukob. Svaka sličnost tog mehanizma s onim Što se zbiva u nas nije, naravno, slučajna. Pretnje razne vrste, pa i pretnje ratom, nužna su sadržina svake ratne uvertire. To, dakako, ne znači da svaka pretnja završava ratom. Pretnje su naprosto reči i iza njih mogu, ali i ne moraju da uslede dela, No, kako je rat samo nastavak politike određenim sredstvima, pretnje, mada samo reči, ako imaju dovoljnu „težinu“, mogu da iznude ustupke koji rat čine ne-

aa m ri сине та 57

ти

NM, Tema ned

elje: Senke građanskog rata

a авва пене етан =

Kkvazidemokrafija pre građanskog rata

Piše: (а5!/0 Sekelj.

razumevanje sudbine Libana, koji nam je tako blizu — a Evropa tako daleko!

U ranom periodu Rimske republike radi sprečavanja građanskog rata ili u slučaju masivnog spoljnjeg napada, uvođena

je diktatura radi spasa otadžbine. Da bi se.

sprečilo najgore, pozivajući se na načelo „Spas naroda je vrhovni zakon“ diktator, obično general ili konzul, raspuštao je in-

·stitucije poretka, imao pravo raspolaganja

životom i smrću građana, ali nije mogao da donosi zakone i da liši od strane naroda direktno izabrane tribune njihovih položaja. Isto tako, sve do Suline diktature, s kojom počinje rimski cezarizam, diktatura je bila vremenski ograničena na šest meseci i nakon njenog isteka, diktator je morao „da odgovara za svoje postupke.

„Ovo načelo rimske republikanske diktature ušlo je u sva moderna zakonodavstva kao zaštita ustavnog poretka u sluča-

ju unutrašnje ili spoljne ratne opasnosti. Upravo se u takvoj situaciji Jugoslavija nalazi danas: na nekim delovima njene teritorije postoje privatne milicije nacionalističkih grupa (srpski dobrovoljački odred SNO, četnici Srpske radikalne stranke, naoružane grupe direktno ili indirektno povezane sa nacionalističkim strankama u Hrvatskoj (HDZ, SDS) i Bosni i Hercegovini. U ove dve republike postoji mnoštvo lokalnih etničkih milicija, naoružani su pojedinci i u pojedinim delovima Srbije, pre svega na Kosovu. Zatim postoje legalne republičko-nacionalne vojske sa svojim specijalcima čiji pravni status sa stanovišta saveznog zakonodavstva nije sasvim jasan, ali je bar za jednu od njih jasno, po

· zvaničnim izjavama vrhovništva Republi-

ke Hrvatske da je to nacionalna vojska nezavisna od regularne Armije i koja ·je spremna, u slučaju napada na suverenitet Hrvatske, da se bori protiv JNA, jedine re3ularne, zakonske i ustavne vojne forma-

· )ije u Jugoslaviji.

S obzirom :da se naoružala na način <oji nije predviđen saveznim zakonodavitvom i na svoj etnički sastav, očigledno ije reč o pukom neodmerenom političsom verbalizmu. Iz tog razloga, a radi iprečavanja građanskog rata i potpunog :azaranja kako države Jugoslavije, tako i

Zastrašivanje ratom iz visokih političkih po-

buda

Pretnje ratom u međunarodnim konfliktima otkrivaju mnoge sličnosti s našom situacijom. Majobičnija zabluda Je verovanje da se držaVnici raclonalno ponašaju. Naše suverene republičke diplomaljje trebalo bi svoje

prve ambasade da otvore u zemlji

potrebnim. Tako postoje pretnje kojima cilj i nije ništa drugo do da mirnim putem donesu političku dobit. Kada se u našoj javnosti govori o „zastrašivanju (građanskim) ratom“, „scenarijima zastrašivanja“, itd. itsl.. a govori se na veoma visokim mestima, ukazuje se, očevidno, na tu vrstu pretnji.

Vojnopolitička odbrambena doktrina

koja se na pretnjama temelji veoma je poznata i obično se naziva. odvraćanje (eng. deterrence). Iza te doktrine stoji, zapravo, istoimena psihološka teorija. Njena sudbina je zanimljiva i poučna i jedno podsećanje na nju u ova vremena ne može biti na odmet.

Teorija odvraćanja, sama za sebe, elegantna je i jednostavna, kako se to u nauč-

SUBOTA-NEDELJA, 11-12. MAJ 1991. GODINE IU

Spas naroda je vrhovni zakon

Kada se raspolaže životom i smrću građana

· Pogledom na našu neposrednu budućnost vidi se — Liban | njegova

organizovanog društva u svim jugoslovenskim zemljama, JNA s pravom traži razoružanje svih nelegalnih naoružanih for. macija i pravo na upotrebu sile. Zapravo, ulitnatumom saveznog sekretara Kadijevića, ona je to pravo, sebi već uzela, činjenicom ako ne monopola fizičke sile, a ono činjenicom da je sila koju ona ima najjača od svih prisutnih na ovome tlu.

Hijerarhija prava”

JNA, međutim, nije u stanju da sproveđe za Jugoslaviju tako potrebnu republikansku diktaturu. Po Ustavu, to mogu da učine samo jugoslovensko Predsedništvo. i SIV, pri čemu je uloga SIV-a važna pre svega zbog toga što je njegov predsednik još jedini jugoslovenski političar koji uživa ugled u Jugoslaviji i u svetu. Zadatak ove upotrebe ustavnih ovlašćenja Predsedništva SFRJ u slučaju vanrednog stanja — a šta je „vanrednije“ od građanskog rata je njegovo sprečavanje i uspostavljanje pravnog stanja na celini državne teritorije.

Republikanska diktatura, na taj način, bi tek omogućila da se stvore pretpostavke za mirno razrešenje jugoslovenske krize putem razdruženja, konfederacije, ·federacije ili bilo čega pametnijeg od ovoga. Nakon njenog isteka, najviše 30 dana, treba da otpočne predizborna kampanja za Savezno veće i izbori. Postavlja se. međutim, pitanje, da li Predsedništvo SFRJ, za razliku od SIV-a može, želi i ume da pestupa u skladu sa važećim Ustavom. Da Predsedništvo SFRJ, a ne komanda JNA razoruža partijsku vojsku i stavi pod svoju komandu paravojne policijske formacije — u onom delu njihovog sastava koji nije policijski — je,od krucijalne važnosti, jer se radi o uspostavljanju legaliteta svih institucija sistema, a ne o nasilnom eliminisanju bilo koje legalne institucije, uključujući i puni suverenitet republika i pokrajina u okvirima važećeg ustavnog i pravnog poretka. Elementarna civilizacijska činjenica je da svaki pravni poredak počiva na hijerarhiji prava i da je savezno zakonodavstvo, dok se ne izmeni postojeći Ustav SFRJ, iznad republičkog, a republičko iznad pokrajinskog. Na ovaj način bi tek bile stvorene pretpostavke za miroljubljivo razrešenje jugoslovenske krize umesto već otpočetog građanskog rata. Tada bi tek počeli, stvaranjem nove savezne vlade, politički — a ne kao do sada — vojni razgovori među nacionalno-političkim liderima. 5

Pre dve nedelje, naslov ove kolumne bio je „Ili Jugoslavija ili propast“. Propast, sviju nas je već počela. Šanse za mirno razrešenje krize su prokockane. Sada je samo pitanje da li se može sprečiti da već dobrim delom libanizirana Jugoslavija ne doživi u celini sudbinu Libana.

nom žargonu za jednu klasu generalizaciJa obično kaže. A takve teorije su po pravilu zavodljive, rado se prihvataju. U svom sažetom obliku ona otprilike glasi: ako u jednom (međunarodnom) konfliktu na dramatičnu pretnju (npr. ratom) izazvana strana uzvrati znakovima spremnosti da na agresiju uzvrati, verovatnost sukoba će se smanjiti..Suočivši se s mogućnošću poraza ili iz bojazni da će cena pobede biti suviše visoka — predviđa teorija — izaZivač će se povući, pomiriti sa statusom quo ili, eventualno, potražiti druge puteve da ostvari svoje aspiracije.

Logika odvraćanja |

Suviše visoku cenu platio bi na Drimer, bez sumnje, onaj ko otpočne nuklearni sukob. Zato je odvraćanje (bila) omi-

ljena doktrina glavnih aktera ,