Borba, May 11, 1991, page 14

Uprkos- dramatičnosti trenutka koji sve više dobija tragične obrise, domaći političari, vojni stručnjaci i diplomate spore se oko dve stvari: da li se YU-kriza internacionalizuje i da li je, ili nije, počeo građanski rat u Jugoslaviji? Na ove, manje više teoretske nedoumice, odgovore bi mogli da dobiju na užarenim tačkama Knina i Slavonije... Tamo bi našli svedoke, sa obe strane barikada, koji bi posvedočili ukoliko za to nisu dovoljne sahranjene žrtve — da građanski rat već traje.

Svojevrsna potvrda ovakvog prilaza je i sve ono što šalju strani reporteri, sa lica mesta, iz jugoslovenskih prostora. U tome je, kao neka vrsta fatalnog proročanstva, delovala najava na britanskoj TV-mreži SKAJ izveštaja iz Jugoslavije o poseti Franje Tuđmana Konzervativnoj partiji Velike Britanije. Raniji telop-jugoslovenska zastava na kojoj je pisalo „kriza“ — zamenjen je novim natpisom —d „građanski rat“. Dogodilo se slično pre Zalivskog rata. Televizijske mreže iz celog sveta su sve događaje u Zalivu najpre predstavljale kao „kriza u Golfu“ da bi se stiglo do — „rat u Golfu“.

Trgovac federalnim iluzijama

Ako bi se ovo svcedočcnje stranaca moglo prihvatiti i kao sasvim marginalno, ne bi ga trebalo potceniti. Štampa u svetu još nije izgubila, u većini slučajcva, svoj kredibilitet pred sopstvenom javnošću i političarima. Nije više isključeno da, u uslovima krajnje medijske podele u Jugoslaviji, evropski političari počnu više da se

RAZNE VOJSKE, MNOGO STRAHA: „Čet

ružanju“, graditelja tzv. ravnoteže straha. Neki smatraju da je odvraćanje bazični koncept američke spoljne politike uopšte. Ugledu teorije i doktrine u SAD, pa i na Zapadu u celini, doprineo je, izgleda, tzv. minhenski mit — zabluda da je saveznička popustljivost u pregovorima s Hitlerom presudno ohrabrila nacističke ambicije i dovela do rata.

Poslednjih godina prestiž odvraćanja opao je, kako u knjigama, tako i u životu. Novija istraživanja vojnoistorijske evidencije uverljivo pokazuju da taj teorijski obrazac, posebno kada se primeni na lokalne sukobe, ne može da izdrži proveru. Jedan od istraživača, Richard Lebow u svojoj analizi trinaest međunarodnih konflikata pokazao je da uzvraćanje pretnjom na pretnju po pravilu ne otklanja ratnu opasnost. Naprotiv, znatno češće tako se postiže obrnuti efekat tj. ubrzava agresija. (Ili, kao u tzv. Zalivskom ratu, navede protivnik na bolju pripremu, što rezultira ioš necpovoljnijim posledicama.) Ovaj i

Zastrašivanje ratom iz visok

М SUBOTA-NEDELJA, (0 MAJ 19: сопме ТЕМА NEDELJE:Senke građanskog rata

Ovom ratu nedostaju mudraci

Zašto je u naslovima svetskih medija jugos-

lovenska „kriza“ zamenjena „ratom“

Jugoslavija svetu nudi još jedan fenomen — državni vrh priznaje Armiju kao jedinog mirotvorca. Možda se zato, doduše oprezno, зуг! / daje

upadljivo poziva na Ustav SFRJ

oslanjaju na ono što saznaju od sopstvenih novinara, nego iz pregleda ovdašnje štampe ili od pojedinih jugo-političara od kojih svako nudi svoju verziju i stranoj ambasadi i domaćinima u raznim zemljama gde odlaze u najezdi promocija sopstvenih, „demokratskih“, republičkih, ugroženosti. Pokazalo se zapravo da je i medijski jugo-rat još jedan, među mnogim, fenomenima sa kojima se ovde sreće zaprepašćeni svet uzvikujući — kao onaj atinski kolega — „neverovatno za današnju Evropu“! Jer, kako bi bilo verovatno da se ubistvo vojnika u Splitu, pored svih svedočenja rečju i slikom može pripisati njegovom starešini ili zaplenjeni nož hrvatskog spocijalca proglasiti oružjem kojem je svom mrtvom saborcu izvadio oči da bi to pripisao drugoj strani?!

Kako isključiti građanski rat kad jedan od ovdašnjih lidera kažc svetu da će da zatraži pomoć vojnih formacija i američkih i britanskih — što pre svega govori o njemu samome — a to zatim izazove sumnju druge strane da će i Britanci i Amerikanci odmah ovde poslati RAFOVCE i Šarince. Kako verovati u miran rasplet situacije u kojoj čak i na konferenciji za štampu vođa terorista mirno i s ponosom govori o obučenosti svojih sledbenika, o opremljenosti, o jedinicama za operaciju po celom „ne-

slični nalazi prihvaćeni su u literaturi za sada bez rezervi. Teorija je, čini se, „pala u vodu“.

Greške državnih vođa

Zašto uzvraćena pretnja ne odvraća? To pitanje nije dobilo nedvosmislen odgovor. No, čini se da je ključna greška u tome što je teorija, kao logički, racionalni derivat, zasnovana na pretpostavci da se državnici racionalno ponašaju. To znači da, kao razumni i odgovorni ljudi, odlučuju na osnovu činjenica, procena i proračuna, a ne na osnovu emocija. Na žalost, istraživači nas uveravaju da je to obična zabluda. Posmatraču jugoslovenskih prilika danas ništa lakše nego da u to poveruje.

Svoje tzv. ljudske slabosti nacionalne vođe ispoljavaju u brojnim kritičnim tačkama procesa odlučivanja. Analize poka-

· zuju da često greše već u percepciji pre-

tnje. Rekonstrukcija izraelsko-arapskih

prijateljskom“ prostoru, dok sec istovremeno (s druge strane) teroristima nazivaju i ubogi seljaci koji drže pušku da bi sačuvali ognjište. Uz sve to, u srpskom parlamentu, bez ustezanja, jedan poslanik kaže da ne veruje u program saveznog premijera, ујеб је Hrvat“, a ugledni zagrebački komentator tog istog predsednika SIV podrugljivo naziva „poslednjim trgovačkim putnikom federalnih iluzija na ovim prostorima“.

Dva saveta

Sve to zajedno događa se pred licem sveta koji, inače, podržava federalni program i federalnog premijera i u kojem možeš da nc voliš crnce ako si belac, ali ne smeš da to kažeš ni za živu glavu. Rasna mržnja kažnjava se primernim kaznama, a političari takve vokacije odlaze u nepov-

"rat. Zar je onda čudno što udružena Ev-

ropska zajednica, postaknuta austrijskim i italijanskim susedima, čak do Vašingtona prenosi svoja strahovanja i očigledno, pravi neku stragediju da smiri strasti i u sopstvenu korist.

Da li se time doživljava ono što jc nedavno, u našem listu, zamenik jugoslovenskog šefa diplomatije Milivoje Maksić nazvao „nedopustivo ponižavajućim položa-

jem“, obiašnjavajući da se „internacionalizacija problema — izmcdu ostalog — dešava zemljama koje su razjedinjene krizom postale nesposobne da same rešavaju svoje probleme, pa su opterećenje za međunarodnu zajednicu“?

U ovo poslednje, sudeći po onome što se čuje, iz svih svetskih centara, više ne bi trebalo sumnjati. Koliko je to ponižavajuće ostaje da se utvrdi na osnovu sudbine najnovijih zaključaka Predsedništva · SFRJ koje, praktično, priznaje Armiju kao jedinog mogućeg — mirotvorca! I ako je to jedan od fenomena koji danas Jugoslavija nudi svetu, onda bi svakako trebalo još jednom pažljivo pročitati ono što je britanska vlada poručila, pre dva dana, pozivajući se na Ustav SFRJ i u tom smislu na ulogu Armije.

Oprezni Britanci znaju da vojska može i da puca, naročito kad biva napadnuta, pa se toga pribojavaju za razliku od gospodina Tuđmana koji hvali hrabri narod suprostavljen tenkovima u Lištici gde voj-

” ska inače — nije pucala. · Posle svega, ako se zanemari teorija, ~

može se reći, pogotovo sa stanovišta sveta, da je građanski rat počeo mada nije zahvatio celu teritoriju Jugoslavije. Modža se može i utvrditi da je YU-kriza internacionalizovana, pa čak i poverovati da bi, u nedostatku domaćeg, mogao da pomogne „savet mudraca“ iz Evrope kako to predlaže, Austrijanac Alojz Mok. Bilo bi to inače bolje rešenje od Delorove ideje o „evropskim muhltinacionalnim snagama i jedinicama za intervenciju“ koju je predsednik Evropske komisije, doduše; predlagao jednim drugim povodom i sasvim u principu. Nije isključeno, međutim, da će jugoslovenska kriza dati impuls njegovoj ideji i biti korisna za evropsku budućnost, ako je jugoslovenska već toliko neizvesna.

SSS a O

III O

sukoba i foklandskog rata uverila je istraživače da su u oba slučaja državne vođe počinile krupne greške te vrste, podređujući procene situacije sopstvenim institucionalnim i političkim potrebama.

Neke greške uslovljavaju faktori kognitivne, odnosno komunikacijske prirode. U međunarodnim konfliktima jedna strana naravno ne zna namere i ciljeve, pa ni sve akcije one druge. Signali koji pošiljaocu izgledaju kao jasni često se ne prime ili pogrešno protumače. Tako nastaju „nepotrebni“ međudržavni nesporazumi. Smisao postojanja ambasadora i vojnih atašea je upravo u tome da se oni otklanjaju. Koliko je u nas nepotrebnih nesporazuma? Ne bi li naše suverene republičke diplomatije svoje prve ambasade trebalo da otvore baš ovde, u zemlji.

Konačno, neadekvatno državničko odlučivanje delom'je posledica delovanja afektivnih faktora. Tvrdi se da je u kubanskoj krizi glavni Kenedijev motiv za seriju akcija koje su dve supersile dovele bliže

ih političkih pobuda

(Snimio: M. Cvetković)

ratu nego ikada pre ili nakon toga bio, ne realna ugroženost SAD, već doživljaj predsednikov da je prethodno obmanut.

Planski odabrani paravani

Prema nekim autorima, osnovna slabost doktrine odvraćanja je u tome Što uzvraćena pretnja ne utiče na pravi uzrok agresije. A on po pravilu nije u odnosima sukobljenih strana već u unutrašnjim prilikama zemlje-agresora. Nekada je taj uzrok nadmetanje među vladajućim elitama (kao u britansko-francuskoj krizi 1898), nekada slabosti lidera i političkih sistema (Naser i arapske države, 1967), nekada dezintegracioni procesi u samoj državi (Austro-Ugarska, 1914). U Srbiji se danas u javnosti operiše sa ekonomskim teškoćama kao generatorom konfrontirajuće politike vladajuće partije. Štaviše, u opticaju je teza da su međunacionalni konšlikti planski

па и пева ен