Borba, May 11, 1991, page 15

ва 5 а аса >

za sve rizike predviđanja budućnosti,

neki tokovi se mogu očekivati sa kak-

vom-takvom izvesnošću, pa se sociolog, i predsednik Socijal-demokratskog saveza Srbije/Jugoslavija Milan Nikolić, uz pomoć nauke i sa iskustvom iz razgovora po (socijal-demokratskom) svetu, usuđuje da razmotri neke varijante naše nevesele budućnosti. |

_— Postoje miroljubiva i ratna varijanta,

ukoliko je uopšte moguće govoriti o mirnOj. U mirnoj varijanti postoji mogućnost da učestvuju samo domaći subjekti, ili da bude intervencija sa strane. U okviru Jugoslavije mora da se postigne minimum dogovora, sa minimalnim funkcijama federalnih organa koje su prihvatljive za sve. Onda mora da dođe i do depolitizacije JNA, vojni vrh mora da da izjavu da se neće deliti po nacionalnoj ili ideološkoj liniji, da će se distancirati od SK—Pokreta za Jugoslaviju, te da će biti vrsta plavih šlemova u Jugoslaviji. : ,

U opciji mirnog rešenja sa strane, od Evropske zajednice, prčko svih zemalja potpisnika Helsinškog ugovora, učesnika KEBS-a, SAD, SSSR — svi su se više puta izjasnili protiv cepanja Jugoslavije svih iz svojih interesa, ali se ti interesi često poklapaju —·da.se granice u Evropi ne mogu

Vesna Ćosić"

Momci bez globalnih vizija nemaju šta da traže na vrhovima svetskih piramida. Za razliku od domaćih specijalista za restauraciju hladnog rata na lokalnom terenu, čija smrtonosna politika provincijalne samoživosti vozi u gvozdeno doba endemskih obračuna i svakovrsnu bedu. S razlogom. Jer, iako je dlaka promenjena, budu-

"а да je bogatstvo najveći neprijatelj ko-

munizma, sirotinjski ambijent ima svoju

_ svrhovitost. Šekspir bi rekao: Od novog ja-

da, stara bol će proći. "Та to vreme, ljubav berzanskih inves-

· titora prema potcenjenim kompanijama i

potencijalnim tržištima. nova je zlatna

_ groznica globalnog poslovanja. Na čijoj - Vatri i konvertibilni let oslobođenog preduzetničkog duha sa ovdašnje scene, beše _ nameran da-se ogrejć. Privatna inicijativa, _ podržana maksimalno relaksiranim savez- nim propisima, za neviđeno kratko vreme _ se rascvetala, zapretivši da strasnim entu_ zijaamom građanstva gladnog preduzet-

ništva i slobodnog tržišta načisto zatrpa monopolsku baruštinu naduvanih soc. ve-

odabran paravan kojim ona zaklanja. svoju nemoć da reši glavne, prvenstveno ekonomske probleme društva. Objašnjenje koje pledira na naučnost, bar sa stanovišta psihologije, pre bi se pozvalo na mehanizam samoobmanjivanja: prouzrokovač krize nužno ima pogrešnu percepciju i atribuciju njenih uzroka. Izvan vidokruga ne može se videti.

Odvraćanje je jedna mikroteorija. Ona pretenduje na to da objasni i predvidi ponašanje u jednom ograničenom periodu. Pojednostavljeno rečeno, njome se nudi odgovor samo na pitanje da li će agresor zaista napasti ako mu u kritičnom trenutku „pokažemo zube“. Ali, dok teorija, kao i svaka druga, ima svoj početak i kraj, život traje. Otuda pitanje kakva je delotvornost odvraćanja kada se ono obnavlja? Koja je objašnjavačka moć teorije kada se и na produžene konflikte kakav je | naš?

U odgovoru na to pitanje bez okleva_ nja se može ustvrditi da uopšte slabosti | doktrine odvraćanja u takvim okolnosti: ma još više dolaze do izražaja: Obnavljaj nje pretnji ratom zakonomerno:teži tome

Plivači u akv

· Nestanak Jugoslav

TEMB NEDELJE: Senke građ

Milan Nikolić, sociolog

Inostranstvo bi u izvesnoj meri pozdravi/o Vojnu Upravu kao manje zlo

Ккојт 52 зргесауа уесе 210

menjati. Bilo je i direktnih upozorenja Sloveniji, Hrvatskoj, pa i Albaniji, da ne cepaju zemlju. Od mirovnih ponuda sa strane, mi kao stranka smatramo da bi Vili Brant bio veoma dobar u tom poslu, u kom ima ogromno iskustvo, dosta poznaje Jugoslaviju, a sam je poštovana ličnost u svetu. S druge strane, ekipe profesionalnih stručnjaka, od vojnih do kriminologa, mogli bi da nepristrasno ispituju naše sukobe i da daju izveštaje svetu, KEBS-u, i domaćoj štampi, bez prekrajanja. I režimi bi morali da se odreknu zloupotrebe medija. Ako bi to išlo kako valja, mi bismo mogli da organizujemo federalne izbore, pa i da računamo na neku ekonomsku pomoć, kao i da počnemo neke lagane evropske integracije, postepeno, kao Mađarska. Kako je Evropa dosta zabrinuta zbog širenja rata, pre svega na Mađarsku sa startom kod Mađara u Jugoslaviji, to bi verovatno rado učestvovala u ovakvom mirenju.

Međutim, i na žalost, ratne varijante čine mi se verovatnijim. A one mogu biti: samo 'jugoslovenska ili iz inostranstva.

Ako do toga dođe, počeće kao jugoslovenski, a nastaviti kao međunarodni rat. Počeće kao rat Srbije i Hrvatske, a posle će

se priključiti Albanci, Muslimani, pa i Slovenci, na strani Hrvata. A kad se uključe Bugari i Mađari, pitanje je da li će Austrija i Italija moći da ostanu van rata.

Po razgovorima koje smo vodili u Evropii SAD, možemo da zaključimo da bi oni prihvatili vojnu vlast kao manje zlo kojim bi se sprečilo veće zlo, nešto kao što se već događalo sa huntama u Grčkoj i Turskoj. Izvesna ekonomska pomoć takvoj vlasti verovatno ne bi bila uskraćena. EkonomiJu bi vodila administrativna vlada, forsirajući tržišne aspekte, i to za pet godina, dok se ne pripreme federalni izbori. 6

Ako Jugoslovenska narodna armija to ne bi mogla da uvede, došlo bi do intervencije NATO snaga i trupa SSSR. Strane vojske bi ušle da rastave zavađene, da razoružaju sve osim policije, da raspuste militarističke partije, verovatno ne hapseći vođe. Nad Jugoslavijom bi se uspostavio sponzorat, verovatno sa Antom Markovićem na čelu vlade, sa perspektivom za slobodne izbore kroz pet godina na federalnom nivou i novim političkim subjektima za uređenje Jugoslavije.

arijumu

ije sa biznis-karte

globusa

ličina. Međutim, beše kratko (ali slatko). Plie-

menska uspaljenost i osveta lokalmislećih ·

poglavica udavila je čak i nadu, pokazavši u praksi da privatno preduzetništvo nije ništa drugo do opasno plivuckanje u akvarijumu, kome ustoličena garnitura nameračenih bilmeza očas posla ispusti vodu.

- Čemu kriti, nove sfere kritičkog diskursa više ne stanuju ovde, a neumoljivi zakoni profita tvrde neki drugi pazar.

Berzanski izveštaji ne haju osobito za ideološke konotacije, ali zato njihov vo·dostaj nemilosrdno uništava sve što je izBubilo auru profitabilnosti. Ka kojoj, ruku na srce, naša sirota YU domovina beše napravila tek prve korake. Izazvavši erupciju fariseja, termunista i ostalih diletanata, čije ekološko mesto pod nebeskim plavetnilom ove tužne zemlje beše taman po zakonima ekološkog i ekonomskog ekvilibri-

зен ут

да eskalira u ratni sukob. Možda je suština tog trenda u nečemu što bismo nazvali „potrošnim karakterom“ kredibiliteta. Da bi pretnja odmazdom delovala mora biti uverljiva. A da bi se uverljivost očuvala, nije dovoljno da se pretnja obnavlja, već se, zbog „adaptacije“, mora pojačavati. Pojačavanjem pretnje pojačava se odvraćanje, ali zato, u nekom kritičnom trenutku, prelazi i granica kada pretnja od potencijalne postaje realna. Na realnu, pak, pretnju realno se i uzvraća, sada već u samoodbrani. I tu proces završava u tzv. zamci ili ćorsokaku odvraćanja.

Ako jednom uzvraćena pretnja i može da odvrati, krupna je zabluda da politika odvraćanja može uspešno da se vodi na duge staze. Precenjena je ideja nekih političara, smatra jedan američki autor (Jervis) da se na protivnika može ostvarivati željena mera pritiska, dovoljna da odvrati, a ne izazove. Takva preciznost u međunarodnim odnosima, kaže on bez ustezanja, jednostavno nije moguća. Ako nas etnički sukobi u Hrvatskoj poučavaju nečemu, onda je to upravo da se „uređaj za doziranje nacionalizma“ ne može u nedogled

juma. Pa ljudi tankog glasa postadoše operske zvezde i otpoče veliki (samo)lov. Za to vreme, permanentno preispitivanje faktora rizika u kraljici svih industrija, industriji kapitala, ionako sklono skepticizmu, širom otvorenih očiju zauzima neprobojni gard na pristojnoj udaljenosti. Utihnuvši sasvim i ne zarezujući baš ni malo što se, između dve krvave svađe, bezdušni, zaostali, neurotični, uvrnuti i košmarni hvatamo za Evropu, videvši je i dalje kao kupu meda i kulu od šećera.

Zauzeti puštanjem otrova, prekrajanjem mapa i prinošenjem žrtvi na oltare straha, temeljno i sigurno uspeli smo da sami sebe izbrišemo sa biznis karte globusa. Finansijski tokovi svetskog kapitala zaobilaze nas u velikom luku, poput smrtonosne pustinje, a paralizovane banke potpuno su nemoćne ı neprohodne spram sveta. Mrtvilo je potpuno. Upućeni pesi-

дана arapi

kontrolisati. Kad-tad na njemu će doći do havarije. Znamo da prvobitna namena tog uređaja nije spoljna, već unutrašnja upotreba, ali su nacionalistički displeji u službi odvraćanja. U iste svrhe koriste se i nategnute demonstracije nacionalnog političkog jedinstva.

U zamenu za odvraćanje savremena teorija i praksa nudi danas jednu alternativnu doktrinu. Osnovna racionala tog pristupa rešavanju krize je uvcravanje protivnika da je agresija nepotrebna, pošto se isti cilj može ostvariti mirnim putem. Otuda i naziv — razuveravanje (eng. reassurance). Umesto uzvraćanja pretnje i distanciranja koje obično sledi, predlaže se „manevarska“ taktika: stalna pregovaračka inicijativa i uporno izražavanje dobre volje i mirotvornih namera.

Prevesti dinamiku teorije odvraćanja na naše političke prilike nije jednostavno. Naša se stvarnost otima podvođenju pod bilo koji istorijski presedan. U nas nema saglasnosti ni u tome ko je u sukobu, a kamoli ko je izazivač, a ko izazvana strana. Ko su, onda, scenariste zastrašivanja i koliko je takvih scenarija? U tome je, opet,

OTA-NEDELJA, 11-12. MAJ 1991.

O ra Па COOL

2 2

Milan

2259 22 ме

DA SE JNA ODREKNE 5К— РЈ: Nikolić

Ako ova intervencija ne uspe, što je malo verovatno — sve će doći na nivo Evrope, a Evropa će odlučno delovati, baš kao što je delovala u ratu u Persijskom zalivu. Naravno, ovo su samo nagađanja.

. M. D.

misti tvrde da nas i neizbirljivi perači novca vide kao rizične. Što će reći, toliko smo opasni, da i oni kojima su trusna područja prirodna sredina za okretne biznis igre, cvikaju od ovdašnje produkcije zla. S razlogom. : :

Ako smo u stanjn da tako temeljno i precizno uništavamo sami sebe, ojaditi drugog usputni je „egzercir“. U sveopštem mraku. Jer, borba crnaca u tunelu zaklonila je čak i svetlu tačku na njegovom kraju. Kroz koju promakne tek tu i tamo poneki usplahireni švercer. A i ko bi drugi? Razмој više ne stanuje ovde.

Kapitalizam poznaje samo one koji prave pare. A YU provincije, tako sklone kontraproduktivnim kembečenjima, više nisu čak ni potencijalno tržište. Zaista, dok padaju glave, a rat šiljoglavih i obloglavih erotizira vođe političkog marketinga, svaka priča o fleksibilnim proizvodnim sistemima, tehnološkoj kooperaciji, razvoju ljudskog potencijala, „džoint venčerima“, uspostavljanju standarda plaćanja, penetraciji etike rada i konstruktivnoj i boljoj saradnji — zvuči smešno i glupo. Dovoljno je već što nam je demokratija pokazala svoje najružnije lice.

osobenost naše situacije: zastrašivanje je opšti manir. Pošto „snage“ nisu razgrani· čene moguće su groteskne situacije. Beograd preti Zagrebu, a Zagreb to čini Kninu. Lokalna vlast u. Kninu ugrožava obližnje hrvatsko selo, recimo Kijevo. Kijevljani su u tom slučaju opasnost za prvi srpski zaseok, kuću ili porodicu.

Prema tome, svim brojnim „scenaristima“ jednako je umesno poručiti da vode lošu politiku. Na stranu što je takva politika usmerena protiv opšteg dobra, jugoslovenskog ili evropskog — važno je da je loša za njih same. Ona se ne može pravdati time da je iznuđena, pošto iskustvo govori da postoje alternativne strategije koje bezbednije i brže vode političkim ciljevima, ma kakvi oni bili. A ono za što se ovde u ime doktrine razuveravanja pledira nije, ni nekadašnje bratstvo, ni dojučerašnje zajedništvo, ni potenciialna kohabitacija. Samo to, i ništa više, da se u sopstvenom 11-

"teresu promeni pregovaračka paradigma koja je dugo na sceni i u kojoj su pretnje prirodan argument, a oružani sukob prirodan ishod.