Borba, Oct 25, 1991, page 21
BOPSR
ЈУГОСЛАВИЈА У КАНЏАМА ЕГЗЕКУТОРА
Жртва помаже злочинцу
Познато је да постоји извесна зависност између жртве и извршиоца
злочина над њом: присутан је осећај, ·
жеља и очекивање жртве да је извршилац злочина разуме (да није крива) и поштеди, заштити. Тако, не пружајући отпор, а некада, чак и сарађујући, жртва помаже и злочинцу олакшава „посао“!2
Југославија, као жртва злочина, очекује од егзекутора помоћ и спас. Међутим, сва се помоћ свела на то да натерају жртву (Југославију) да умре, нестане без отпора!2 Предлог лорда Карингтона у Хагу служи истом циљу!
Да није тако, Америка, Европска заједница и католичка црква могле би, малим напорима и притиском на сецесионисте једноставно да реше проблем реорганизације и политичког система у Југославији. Довољно је да сецесионистима кажу „доста“! Потребно је само да престану да их подржавају — економски, политички и војно. И, ред би се успоставио за неколико месеци.
За мир сам и прекид рата, али нисам за то да нестанемо без отпора. Делгација Републике Србије у Хагу се понела часно одбијајући да потпише капитулацију, коју срамно прихватише делегације осталих пет република у Југославији!
Мр. Веселин ШАЊЕВИЋ, сопиолог Београд
ДА ЛИ СТЕ ТО ВИ, БОГДАНЕ БОГДАНОВИЋУ2
Уместо прејаких речи — СТИХОВИ ~
Огорчени изјавом Богдана Богдановића датој Хрватској телевизији, радници Српске фабрике стакла изражавају свој оштар протест због крајње клеветничког, безумног и фашисоидног начина изражавања његових политичких ставова на прилике у земљи.
Несхватљиво је, и здравом разуму неприхватљиво, да човек, Богдан Богдановић, градитељ Спомен обележја жртвама усташког терора у Јасеновцу, на овакав начин, напада српску интелигенцију, Српску академију наука, ЈНА и српско руководство, док у исти мах брани и штити оне мрачне и крволочне снаге које су почеле свој крвави пир 1941.г. када је највише страдао управо „његов“ — српски народ и свој недовршени посао настављају данас у крајевима где је пре годину дана проглашено увођење „пучанства“ у еру „демокрације“.
То не доликује интелектуалцу, ранга каквог сте имали. Чудни су Вам путеви до демократије и личног и професиналног статуса у њој.
Уместо прејаких речи, радници Вам као интелектуглцу шаљу стихове Десанке Максимовић: ...сред непријатељских тамница и шиба, и сва времена црна, кад народи по магли блуде, пастири из наших колиба, као кукољ од зрна, одвајали су од истина мисли луде.
Радници, „Српске фабрике стак-
ла“ Параћин
„БАШТОВАНИ НОВЕ ИСТОРИЈЕ“ („БОРБА“, 14. ОКТОБАР) Која традиција, Швабићу2
У Вашем цењеном листу, у напису о Титовом гробу, који сте објавили 14. 10. 1991. године цитирали сте изјаву друга Швабића. Део те изјаве гласи: „ово није измештање, већ раскопава-
писма
ње гроба, што је у грубој супротности са традицијом српског народа“.
Желео бих да нам друг Швабић одговори о којој традицији српског народа говори. О православним обичајима и традицији сигурно не. По православним обичајима посмртни остаци се сахрањују у гробљима или црквама, а само убице и самоубице ван гробља и без обележја. О православној традицији вероватно не говори јер су његови партизани убијали свештенике, само зато што су одржавали обичаје и традицију. Поједине цркве су претварали у штале (село Брод надомак устаничке Црне Траве). Вероватно није мислио ни на ове десетине хиљада невиних, побијених после ослобођења појединих градова (13.000 у Београду, 5.000 у Нишу и тако редом по свим градовима Србије), а забрањено је убијање, без суђења, после Винковаца. Оним јадницима се не знају ни гробови, значи нису ни сахрањени по „традицији српског народа“. На Сремском фронту изгинуло је улудо српске, а поготову београдске деце, а да им се не знају ни гробови. Не зна се гроб ни српском генералу Дражи Михаиловићу и тако реДОМ. Па, о каквој традицији српског народа говори Швабићг2 Није ли то цинизам. Друг Швабић мора сада да се бори да остане све по старом јер је од Тита и Комунизма добио све што се може добити. За народ, ко те пита. И сада када му не иде све по жељи каже:
„-Испада да оно што екстремна опо- |
зиција ради ноћу (!2), то неке власти раде дању...“. Која опозиција, Швабићуг Које власти раде дању2г Наш народ поштује гробља, традиције и за њега су то светиње. Треба људе достојно сахранити где је за то одређен простор. Да ли овај народ који је толико пропатио треба да плаћа стотину чувара2 Не Тита треба достојно сахранити на његовом католичком гробљу, а историја ће
дати свој суд о свакоме. Јован СТАНКОВИЋ, дипл. инж. Београд
КОРЕНИ НАШИХ НЕВОЉА
Смрт није алиби
„За државнике смрт није алиби“, тј. њихова лична одговорност за учињена дела и недела не завршава се свечаном сахраном: великим опроштајним говорима, праћеном тужним мелодијама војне музике и паљбом војничког одреда.
Ово су речи познатог антифашистичког мађарског писца (Сабо Деже-а) чији су посмртни остаци, почетком 1945. године, пронађени у рушевинама Будимпеште.
Настављајући ова размишљања, можемо додати и то да се њихова каријера на својеврстан начин наставља и након оставки, тихог или бурног повлачења са положаја. Неки се међу њима у јеку великих збивања прогласе великима, или безначајним фигурама, док другима признања или тешке осуде следе тек након њихове смрти, када их више нико не штити. Било је у историји подоста и таквих државних руководилаца (почев од Нерона све до Хитлера и Стаљина) који су дуго времена до неба хвалисани и уздигнути, да би их касније, након пропадања њихове империје, историја приказала као хазардере, мехуруће свог времена и злочинце.
Изванредна актуелност цитираних мисли са пуном жестином долази до изражаја у судбоносним историјским
"
тренуцима какве ми данас доживљавамо, па отуда и питање: каквим 0собинама, квалитетима би требао да располаже добар државни руководилацг
С обзиром на њихову значајну улогу у развоју друштва и народа, почев од Платона о томе су размишљали многи красни умови. Цитирани писац је у свом делу „Цео хоризонт“ истакао да би они првенствено морали располагати високим степеном одговорности, дубоким и широким видицима, прожети хероизмом — храброшћу, одлучношћу и др. Осим ових квалитета, могли бисмо наређати и низ других особина, а уз њих одавно је познато да добар и поштен руководилац уме да изабере способне и поштене сараднике, а не каријеристе и послушне „поданике“. Свестан сам тога да таква размишљања, постављање таквих високих захтева према руководиоцима земље, носе у себи одређену дозу (или опасности) од идеализирања људске природе и личности, али је извесно да се одређени критеријуми за вредновање њиховог деловања морају изградити и у њиховом сопственом интересу.
Сваком нашем трезвеном грађанину је већ јасно, како ниско се наше друштво срозало: у националну нетрпељивост и мржњу, у ратно стање које по својој безобзирности, суровости често премашује и страхоте другог светског рата. Данас је у нас у европским, па чак и светским размерама вредност људског живота, и све што су људи стварали, најнижа. Чују се гласине из светске штампе да је то велика срамота за целу европску цивилизациЈу. Ипак је то највећа срамота за нас, за нашу земљу и наше највише руководиоце, који не би смели да се завараваЈУ да ће они писати и преписивати историју и у перспективи одређивати судбину свог и других народа. Крајње је време да преиспитују своје историјске видике и на њима засноване често нереалне поставке и циљеве.
Таква самокритичност се са пра-
= дева РРА вом претпоставља и од стране оних научних кругова, до сада високо котираних интелектуалаца, који су знатно допринели томе да се код нас неки суштински појмови — патриотизам, интернационализам, национални интерес идр. — прилично замуте и да неке политичаре доводе на пут огромних опасности и неизвесности, чији се крај тешко може назрети.
Корени наших невоља и трагедије налазе се и у многим обичним грађанима: у њиховим предрасудама, кривим схватањима, уверењима, што носиопима власти и прокламаторима лажних научних истина омогућава манипулисање са људима.
Таквом трагичном стању је неоспорно знатно допринело и неизрађеност правог система у нас и недостатак система одоговорности у друштву у целини.
Има ли излаза из ове тешке ситуације2 Сигурно да има и можда смо већ и близу неким прихватљивим решењима. А да до тога што пре дође, неопходно је да сви највиши руководиоци на разним положајима, поставе себи питање: шта ће од њих и њихових дела остати за садашње и будуће генерације — за историју.
Проф. др Лајош ТОТ Суботица
„Борба“ Трг Маркса и Енгелса
11000 Београд
ПЕТАК, 25. ОКТОБАР 1991. ГОДИНЕ 21
„Може и обрнуто“ („Борба“, 14. Октобар)
Критично по примарним нагонима
Наравно да се саглашава са тезом да је моралност узајамна, израженом насловом „Може и обрнуто“. Утолико не разумем зашто би „кривица“ (јер Крунићев је допис свакако писан са одређеном намером прекора) била 3алагати се за заштиту споменика, било чије да су „нације“.
За то сам да се, не само не етикетирају народи, већ ни „личности“ (термин Крунићев) него да се отклоне они поступци који су погрешни код било ког појединца или народа, и замене исправним;
Оно што ми Крунић импутира гласи да (колико ја разумем ту доста компликовану · реченицу) с између српског и хрватског народа у Хрватској постоји одређена неслога; с тим се у извесној мери саглашавам, с тим што сам убеђен да је реч о манипулацији како једним тако и другим народом од стране националиста једне и друге стране како би до несагласности и неслоге дошло, а са циљем успостављања нових неформалних центара (привредне, економске и политичке) моћи, другачијих него у претходном систему, али по својој суштини подједнако недемократичним.
Премда нисам обухваћен претпосљедњим пасусом Крунићевог дописа, сматрам да је задатак интелектуалаца из било које средине да пре свега укажу на погрешне (па, ако хоћете, и дивљачке) поступке у својој непосредној средини.
Критичке свијести нам никад увјерен сам — неће бити наодмет. Поготову не данас, када примарни нагони готово да доминирају свакидашњицом. Напокон, као да постоји тежња да се докаже (или, „докаже“) да је супротна страна нешто лоше урадила, како би се према њој урадиле исте такве лоше, или још лошије ствари; као да није присутан морални разум, и као да лош поступак друге стране даје икакво оправдање првој да ради исте такве ствари.
Чини ми се да управо ту греше мислиоци типа Крунића. 2
Борислав ЛОРЕНЦ Сарајево
„НЕПОСТОЈЕЋИ _ АРХИВ“ („БОРБА“, 18. ОКТОБАР)
Извињење
Г. Б. Ђенић је у праву. У напису је грешком стављено Историјски архив Србије, уместо Историјски музеј Србије. Извињавам се Архиву Србије и читаоцима „Борбе“ због ове омашке.
П. ХАЏИ—ГРУЈИЋ
Земун „ПРОИЗВОЉАН ЗАКЉУ-
ЧАК“ („БОРБА“, 22. ОКТОБАР) _ не
Подаци у моме тексту „Мера меру стиже“ коришћени су из Извештаја о спровођењу и извршавању програма мера и активности за отклањање разлога због којих су одређене привремене мере према Јавном предузећу Национални. парк „Фрушка гора“ (на 14 куцаних страна потписаног од стране председника привременог органа Драгана Тирнанића) који је био поднет делегатима покрајинске скупштине почетком септембра.
У демантију није оспорена (НИТИ то може бити) ниједна чињеница из мог текста. Смета једино слободно изведена (али не и произвољно) констатација да привремене мере нису дале резлтате и на основу ње логично постављено питање: Коме су и зашто биле потребне привремене мере.
Аргументи који се користе у демантију као и сам стил његовог писања ме увергвају да нисам погрешио.
Синиша СТАНОЈЕВИЋ сарадник „Борбе“ Нови Сад