Borba, May 14, 1992, page 4

Piše: Branko V. RADIČEVIĆ

~”

ujem glas. I prepoznajem. Jer glas je kao lice koje ne stari.

Pili smo pivo u pivari. U sarajevskoj pivari. Piti pivo u pivari jeste osobito zadovoljstvo. Kao kad se pije rakija kraj lampeka. Hazma Humo, pisac Grozdaninog kikota, u tom času za mene je vanvremen. I taj čas ima izuzetan značaj. Sarajevo postaje moj literarni zavičaj. Godina četrdeset i peta. Naokolo ogarci rata. Ja sam imao dvadeset godina.

U tom gradu rodiće se moj sin. Moju ćerku, kad se razboli, lečiće Isak Samokovlija, pisac Nosača Samuela. U krčmi kod Dva vola grliću se sa Zvonimirom Šubićem, Hrvatom, koji je u šali govorio da je Srbin po zanimanju. Šetaću ulicama sa Dušanom Đurovićem, piscem Dukljanske zemlje. U to vreme on je

) 4 ČETVRTAK 14. MAJ__1992. GODINE

#' СЕТУКТАК 14. МАЈ 1992. GODINE _____________S SS == SS 4

često umirao. Tuberkuloza. Le-

~ со ва Isak Samokovlija. I sum-

njičavo vrtkao glavom. Neće dugo. Dušan je i danas živ. Krepak. Kažu. Ima devedeset godina. I nešto jače. Zvonimir Šubić, pisac Heroja u papučama, izgle_dao je gorostasno. Naorlušen a mek. Nije nam smetala razlika u godinama.

Sarajevo u ruševinama. U dimu. Gledam užasne prizore. U novinama, „pronalazim novu reč. Odvratnu. Glagol izveden od imenice granata. Granatirano je staro Sarajevo! Zar Je moguće? Ali, šta drugo može da se stvori u tom kršu i lomu. Granatiranje. Granatirati. Rodila se nakaza. Između Kozje ćuprije i Baš-čaršije!

Tamo je još bilo hanova. Neodoljivo su me privlačili pijanci, božji ljudi. I pisci. Novi i stari. Braća Dizdar. Hamid i Mak. 1 hamali. I travari. I slikari. I glumci. 1 skitnice. U Makovom susedstvu — Vijećnica. U Vijećnici — Narodna biblioteka i ate-

lje Hakije Kulenovića, čudesni-

ka, slikara. Vratio se iz Srbije. Iz odmetništva. Ispod Vijećnice, na obali, „Bela lađa“. Sjajna krčma, na boj, sa nekim jadnim imenom koji sam, za ličnu upotrebu, odmah prolepšao. „Bela lađa.“ Tu je dolazio moj pobratim Derviš Sušić. Da, mi smo se pobratimili u Sarajevu. Ja sam tad mogao nadušak oku vina. Jakako! Hercegovačko vino! Pio sam ga na srpski način. Na snagu. A tako se ne pije vino.

Ne znam šta bi rekao Derviš Sušić za glagol granatirati?

Profesor Henrik Barić stano_ vao je u hotelu „Evropa“. Silom

arajevo Je gra

prilika postao je putujući profesor univerziteta. On je sa gađenjem, ali istrajno, ispijao SVOJ vlahov. I prelazio, kasno u noć, па blatinu. Šta li bi rekao da је živ za granatiranje. Sarajeva? Užasnuli bi ga prizori. A reč bi ga sasvim obeshrabrila. Čudio se kako Sarajevo, u svojoj lagodnosti, zbog komocije, jer nije važno vreme, sve sporije izgovara slogove i sve češće ih skraću-

je. Jer ljudi umesto da kažu:

Hajdemo na ilidžu, izgovaraju, Amo lidžu! Uskoro će samo malo klimnuti glavom i izgovoriti: A džu! Pa šta će biti s jezikom!

Granatiran je, dragi profesore. Razbijen.

Ja čujem te glasove. Nezaboravni su kao i lica. Nika Milićević, Nedo Zec, Ismet Mujezinović, Meša Selimović, Risto Trifković, Izet Sarajlić, Vlado Dijak, Mario Mikulić, Marko Marković. Šta bi rekli za užasna granatiranja. Ko koga granatira! Ko to sme, i zašto. S kojim pravom. U ime čega!

Sarajevu su živeli Tin Ujević, Silvije Kranjčević, Veljko Petrović, Ivo Andrić...

Šta bi rekao profesor Jovan Vuković, pisac Govora Pivke i Drobnjaka, za glagol granatirati. Glagol je izveden od imenice

granata. Pravljen je kao što se.

prave neki glagoli. Mač — mačevati. Ali: sablja — sabljovati! Nesreća. Rodilo se zlo.

Prvo je bila reč. Uvek tako počinje. Od Boga pa do rata. Zar je taj glago! morao da se dogodi

' u Sarajevu. Zašto je baš u tom

gradu eksplodirala ta reč!

ISPOVEST ZATVORENIH MUSLIMANA I SRBA U KPD U FOČI

Ljudi smo, majku mu st

dvadesetak Srba kažu da su zatočeni bez razloga 6 Pitaju se, da se obezbedi pravo na život i rad, svetiti se, bilo bi suludo, po-

Blizu četiri stotine Muslimana i ljenici, kuda će, šta će kada se sve završi 0 Bitno je

ručuje jedan od zatočenih

Foča. — Grad i teritoriju Opštine Foča kontrolišu Srbi. U jednoj od poznatijih kaznionica, KPD u ovom gradu čiji je kapacitet 850 zatvorenika, sada je samo 9 „starosedelaca“. U domu je zatočeno i tri do četiri stotine Muslimana iz Foče i okoline. Oni kažu da ne znaju zašto su tu, dok ovlašćena lica na to odmahuju glavom i tvrde da je većina od njih ovde sa razlogom. Službena lica navode i da зе за zatvorenicima postupa po Ženevskoj konvenciji o ratnim zarobljenicima: pristojan smeštaj, tri obroka, sedmično kupanje, fizičkog maltertiranja nema... Ni zatvoreni Muslimani se ne žale na uslove smeštaja, već na razloge zatvaranja. U odvojenoj prostoriji boravi i dvanaest Srba, koji su izbegavali mobilizaciju, ili su uhvaćeni pri pljačkama i paljevinama.

Zatvorenike smo pitali zašto su pritvoreni, te da li je do sukoba ovakvih razmera i sa ovakvim posledicama moralo doći?

Pritvoreni Srbi, stekli smo utisak, svoje, „tamnovanje“ ne shvataju previše ozbiljno. Rešiće se to, kažu.

Najo Suljević, iz Gozne iznad Jeleča, naselja koje je odbilo da preda oružje i zbog toga imalo „posledice“. — Ne znam zbog čega sam ovde. Verovatno političari ne mogu da se nagode između sebe..Sve su nas spalili. U mene su kod kuće ostali dvoje djece, majka koja ne vidi. Nisu me saslušavali, već deset dana sam ovde. Verovatno će me pus-

titi. Ljudi smo majku mu staru. Bolje da radim. Sve je porušeno. Ovo ne vodi ničemu. :

Alija Šljivo, 60 godina, sel Saš. — Predao sam oružje, nisam nikud bježo. Kuća mi izgorela i majka od sto godina u njoj. Uzeo sam krompir da križem, dođe policija i kažu da me ispituju. Selo je čitavo spaljeno, ja nemam gde da se vratim. Gde ću, na teret Crvenog krsta i gotovo. Državi na teret, nek ona misli o meni.

Sulejman Šljivo, Alijin rođak iz istog sela. — Niko nije pucao, došli su, pokupili nas šest Šljiva i doveli ovde. Sve je izgorelo. Zbog čega, zašto? Dva puta su dolazili, niko nije opalio iz puške. ljudi su pobegli prema Crnoj Gori, mi smio ostali, jer nismo imali kuda. Rekli su da sam ovde jer je komšija ostavio pušku u mojoj kačari. Traže da priznam. Mi nemamo. Šta očekujem? Ništa ne znam. Valjda će me pustiti.

Zijad Subašić, koji je ranjen i nepokretan, iz Višegrada. Imao sam bolničku negu, sad sam ovde, ne osećam se dobro. Ranjen sam u Višegradu. Tek sam dobio poziv da se javim u TO BiH. Došli smo, nismo imali oružja. Oko grada se pucalo. Prostreljena mi je noga i prebijeпа бшва Козе. Оуде зат, ро 12јазки iz bolnice, već dva dana. Nisam imao kontakata sa ovlašćenim licima. Niko ne zna gde sam, niti ja znam šta mi je sa porodicom. 5

Skender Kulenović se jednom kućio u Sarajevu. Stanovao je u zgradi koja se nalazi preko puta hotela „Evropa“. Zatekao sam ga kako leži na sećiji. Dugačak. U punoj snazi. Cinilo se prelep. Ustajao je dugo. Jer imalo je šta da se uspravlja.

On je kovao sjajne reči. Šta bi rekao za taj užas, za granatiranje? Granatiranje je naša nova najnesrećnija reč. Nesrećna je i reč pomak. Ali, granatiranje je katastrofalna reč. Pomak je takođe socijalistička reč. Ona, u stvari, znači ni makac. Nepomeranje. Granatiranje je kao smrt. Nema užasnije reči.

Profesor Henrik Barić se užasavao kad bi čuo, ili pročitao u novinama reč — rukovodilac. Pobogu, očajavao je, pa kakvi su to ljudi koje drugi za ruku vode! Zar je narod toliko glup da nikud ne može sam, dok ga neki ljudi, rukovodioci, ne povedu za ruku. Uhvate ih, dakle, za ruku, pa vode, rukovode. Strašno.

lem, nejse, razgovoru ni-

kad kraja, rekao bi Nika

4 Milićević, uman čovek,

koji kao da je slutio rađanje te užasne reči.

U Sarajevu sam se našao odmah posle rata. Razlog — jednostavan. Zaljubljen, išao sam sa devojkom, koja se vratila u rodni grad, kao izbeglica. U Sarajevu sam se našao kad su se iz Srbije uveliko vraćale izbeglice. To su bili očajni ljudi. Niko im se nije radovao. Vlast je pitala što su bežali u Srbiju, kod generala Nedića, što nisu bežali u šumu, da se bore. Sećam se očajnika. Neki su se odmah propili. 1

ZATOČENI U KPD U FOČI: Nije bitno što smo ovde, ali se pitamo

zašto smo tu?

Semir Mujazinović, ranjenik, iz Ustokoline koja je razrušena. — Išli smo kamionom prema Jabuci. Samo je zapucalo, i ničega se ne sećam. Znam da je bio dogovor da se ne puca. Ranjen sam u ruku i pluća. Operisan sam u Foči. Tri dana sam ovde, lekar me nije obilazio, valjda što nema potrebe za previjanjem. Porodica zna da sam ranjen, ali ne zna gde sam. Ni ja ništa o njima ne znam.

Amer Karabegović, student iz „Foče. — Dok se pucalo bio sam u kući. Pošli smo prema bolnici, misleći da je tamo sigurnije, ali

su nas vojnici uhvatili i odmah .

transportovali. Moji su verovatno izbegli prema Goraždu, ne znam da li su živi, kao što oni ne znaju šta je sa mnom. Ne znam zašto me terete. Nikome

od nas ništa nije rečeno. Da li.

smo mi zarobljenici, da li smo taoci, da li smo izolovani?

Kad se završi, gde ću, šta ću, ko zna? Po meni sve Ovo ni u snu nije trebalo da se dogodi. Mi smo primitivci, a ne civilizovan narod. Hoćemo Evropu, a Evropa se ne gradi tamo, već u svojoj, kući, na svom ognjištu. Kad je svima potaman, to je Evropa. Murat Granov, iz Foče. Ovdje je sve jasno, nema se šta

апгапо |

brzo poumirali. ljudi koji su ih oterali, zbog kojih su pobegli preko Drine, postali su samo malo ljubazniji. I ništa više. Sad, preživeli, ne mogu da beže, jer su stari. A ljudi koji su ih već jednom terali i koji su posle rata postali samo malo ljubazniji, ponovo su se latili svog opakog posla. Da je bar živ general Milan Nedić. On je nešto najozbiljnije naslutio. I to je platio — glavom! Ne mogu da zamislim, jer to

se ni u ludilu ne događa, da Ilija

Kecmanović digne ruku па Hamzu Humu, da se potuku Borivoje Jevtić i Safet Pašalić, Dara Sekulić i Nasiha Kapičić, Velimir Milošević i Skender Kulenović hvataju za grla sa braćom” Dizdar, Makom i Hamidom, i kad bi se potukli Izet Sarajlić i Anđelko Histić, Husein Tahmiščić i Vlado Dijak? Ne juri Radenko Mišević Maria Mikulića, niti su se zakrvili Marko Marković i Rizo Ramić, Šukrija Pandžo i Dragan Kulidžan, Anđelko Ristić i Sait Orahovac. Nije se Zvonimir Šubić naorlušio na Emila Petrovića, ni Stevan Tontić na Anđelka Vuletića. Neverovatno, ali dogodilo se! Ne vitla Isak Samokovlija ćamila Sijarića, ni Omer Zorabdić Ristu Trifkovića. Zdesila se nesreća. Ratuju ljudi sve tri vere. Sve tri nacije. Tuku se svakojakim oružjem. 1 neshvatljivom mržnjom. Boj se, porušiće i svoje Sarajevo.

Umešao bih se u tuču. Jer valja nam spasavati Sarajevo. Ne bih se tukao u Sarajevu. Ne bih se potukao sa Sarajevom. Tukao bih se za Sarajevo.

Ko spasava Sarajevo, spasava i svoju dušu!

aru

da li su taoci ili zarob-

tu. Što se desilo, desilo. Pitali ste da li je moralo? Nije! Svaki komentar je suvišan. Ja koliko znam ovo sveta, 90 posto je пеdužno. To je u kući uhapšeno, bez otpora i oružja. U KP domu su tolerantni, posete su bile dozvoljene, ali su poslednjih sedam dana obustavljene. ·

Čekamo neki rasplet. Šta ću kad izađem? Ne znam. Živjeti se mora. Vrijeme sve učini. Svaki razuman čovjek će se prilagoditi. Ljudi smo. Bitno je samo da se dozvoli pravo na rad i Život. Jer, sada ići nekom osvetom, to bi bilo suludo.

Mustafa Telo, iz Foče, mesec dana u pritvoru. — Imam sina u JNA. Izdržao je vojni rok i tri meseca produžetka. Sve vreme u Hrvatskoj, sada ne znam gde je. Treba da se skine. Mnogo sam zabrinut. Nije. mi za mene, već za sina. Ako možete to da objavite. Porodica mi je dobro,

zahvaljujući i komšijama Srbi- ~

ma, koje želim da pozdravim. Ovde sam zato što su tako naredili. Posle razgovora sa zatvorenicima, upravnici Doma su nas zamolili da preslušaju njihove izjave. Odmahivali su glavom, i čudili se kako ih nismo pitali šta misle od Alijinoj suverenoj Bosni. Zamenik upravnika je razrešio i neke dileme- zatvorenih Muslimana. Prema njeogovom mišljenju, oni imaju informacije da se dosta Srba u Goraždu drže kao taoci, pa je moguće da dođe do razmene. ~ мори ата. _______ Dragan TODOROVIĆ

ја