Borba, Dec 11, 1992, page 11

Мара aa A a

БОРБА

ФЕЉТОН

ПЕТАК, 11. ДЕЦЕМБАР 1992. ГОДИНЕ 11

Какве ће бити генерације чије су дјетињство обиљежиле сграјевске ратне страхоте Ф Бајком о „сарајевском духу“ прикривана је стварност у којој су царевали анархија, хаос и криминал Ф Зашто у редовима за воду, хљеб и све остало стоје, углавном, стари људи Ф Понижавајући „испраћај“ избјеглица приликом напушта-

ња Сарајева

Глинени голу:

на улицама

ринаестогодишњи Елмедин Бјелак више није дијете. Рат му је навукао униформу, и гурнуо пушку у руку. Крајем јула граната га је учинила прерано одраслим инвалидом. Док сам се приближавао- његовом кревету на Дјечијем одељењу сарајевске ортопедије, још је спавао. Мешкољио се. Десна нога му је у гипсу до кукова. Доктори су му ампутирали палац на десној шаци. Лијеву руку су морали сјећи до испод лакта ... Галама на ходнику га пробуди. Осмијех на испаћеном лицу, ублиједјелом. Упознавају нас. Представљају ми га као најмлађег борца у граду. Елмедин би да отвори ладицу на ормарићу, али гипс спутава нејако тијело, а десна шака 60ли. Сестра схвата његову намјеру и из ладице вади акредитацију. Елмедин ми је стидљиво показује. На акредитацији слика на-

смијешеног дјечака живахног

погледа ... Елмедин је акредитацију добио 5. априла. Као припадник „Зелених беретки“ ТО Стари град. Из школске клупе отишао на прву линију фронта. Допустили му да то учини. Напустио вршњаке, другове нашао у много старијим суграђанима.

— Маскирали смо бункер. Мора да су нас четници са Лапишнице видјели, а послали гранату ... Ја сам сада добро, али никад нећу прежалити двојицу другова, Мелвудина и

Амира који су погинули док -

смо маскирали бункер. Погинуло је и Мевлудиново дијете

— Желим да што прије -

одем кући. Жао ми је родите-. ља и сестара. Стално плачу: Најмлађа сестра ми је рањена, · кажу да је добро. ја сам сада добро. Нема више онаквих-60лова ..

Елмедин није још свјестан бремена које му је рат донио. Ни човјек, ни дјете. Није страдао у игри. То га њему самом чини важним. За сада. Али, до када2

Много је малољетних Сарајлија узело оружје у руке. Дали им. Зашто2 Да би бол и патња Сарајева била већа и страшнија2 Та дјеца нису могла да буду свјесна шта их чека. Рат и страдања гледала су само у

Убијање менталитета

„Док дур, дур. Кад креп, креп“ — каже Абдулах Сидран у једној пјесми, откривајући филигрански луцидно босански менталитет. Зло које је притисло Сарајлије убило је и тај менталитет. Из Сарајева би сви изишли. Људски је то хтјети и жељети. Нажалост, многи немају гдје. Зато казују да не желе ван. Признати немоћ, потпуну немоћ, значи предају послије које живота нема.

aa =—=—————–—–—K ——

филмовима. А, у филму јунаци ријетко гину ...

Дјеца су највеће жртве. Убијају их у кући, у двориштима, нечијем наручју, улици ... Гранате не бирају. Ни меци снајпериста. Мале Сарајлије од априла не иду у школу и вртиће. Подруми и склоништа су мјесто гдје одрастају већ девети мјесец. Глад и болести узимају данак. Трагичан. Колико је само малих инвалида у Сарајеву. О посљедицама страха од граната, боли за изгубљеним члановима породице ... — уопште се и не мисли. Жртвована младост Сарајева. Могу ли се пребољети ратне трауме попут сарајевских 2! Какве ће то генерације сутра бити2 Изгубљене2 Инвалидне2 Ко ће сутра тој дјеци да објасни зашто им је одузето дјетињство, зашто су такви какви јесу, а нису какви

ОДЛАЗАК ИЗ ПРОКЛЕТОГ ГРАДА: избјеглице напуштају Oea 5

би жељели да буду. Дјеца оних који су одговорни за убијање Сарајева станују или су отишла далеко од сарајевског пакла. Одвели их, на вријеме. У Сарајеву су остала дјеца чији родитељи не могу или неће да оду из града ...

Октобар. Око мене само страх, патња, несрећа. Нигдје оног „сарајевског духа“. Убили га. Срушена је најљешша бајка. Бајка од које се живјело првих ратних мјесеци, бајка без које се све теже подноси ... Сарајлије су себе доживљавале и приказивале продуховљеним паћеницима. Тако се патња лакше трпјела, тако се супротстављало и пркосило рату.

Сарајлије сада у животу држи животињски нагон за опстанком. Бајка о сарајевском духу је нестала. Ко је то буквално похарао град, опљачкао трафике, продавнице, складиштаз2 Ко није а могао је да спаси културно благо, ком-

пјутере ...2 Ко је то у предузећима правио спискове оних који не долазе, крао телефоне, факсове и други инвентарг2 Ко је то провалио у напуштене станове2 И тако даље ...

Бајка о сарајевском духу, ма колико помагала у почетку, прикривала je стварност. Анархија, хаос, криминал, без-

"акоње ... Неспособна власт се сакривала иза „сарајевског духа“. Као-само Сарајлије могу носити воду у канистерима кроз кишу метака, кухати кафу на огњишту испред зграда, правити рижу од риже ... Прва ратна наредба градске власти била је забрана точења алкохола! Наравно, нити ју је неко поштовао нити је неко кажњавао оне који су и даље точили.

= _ Пљачке, насилништво, без-

влашће „покривало“ се самоЗљубивом сликом о сарајев-

ском духу. Тај дух није хтио или смио да укаже на стварност. Скупи цех се сада плаћа. Свијет је обилазила вијест о књижевном јутру тројице пјесника у неком подруму. Сви се поносили на сарајевски дух. Код Вјечне ватре поставили лутке Радована Караџића и Биљане Плавшић. Многи по њима пљували, ударали ... Дух сарајевски2 Никако.

Нисам је упознао, а желио

сам. Старица благог лица и повијена тијела сваког дана је са Ченгић виле пјешачила са торбом до Маријин двора да би својој петочланој породици скувала јело. Најмање два километра опасна по живот. На том путу страдало је на стотине пролазника. Нисам питао зашто неко млађи не замјени старицу. јер, одговор знам. У Сарајеву да рата стари штите младе.

У редовима за хљеб док га је било (од октобра продаје се са-

Пише: Жељко Вуковић

мо војним лицима), воду или пред неким шверцерским асталом — стоје углавном стари људи. Не дају млађима. Опасно је, може се страдати, а ми смо се већ наживјели. Сваки излазак из куће био је и могући растанак. Тога су свјесни и они који излазе и који остају. На улици су сви глинени голубови ...

Чланови једне породице, ако су морали напустити кућу или стан, ријетко су ишли заједно. За сваки случај. Може ударити граната, па да сви страдају. Неко мора преживјети. Ризик је мањи кад нису заједно. Свјест о смрти и смртној опасности разарао је душу ...

Десетог новембра на платоу испред разрушене Аутобуске станице три четири хиљаде тужних. Одлазе прве туре конвоја за Сплит и Београд. Фини

Пон Б. Петровић)

свијет. Нема галаме. Готово комеморативна атмосфера. Око 10 часова саопштавају да путници за Сплит треба да чекају пред оближњом зградом касарне „Маршал Тито“, а за Београд — на платоу испред Жељезничке станице. Тихо комешање. Зашто они за Сплит на безбједном мјесту, а за Београд на отвореном простору, незаштићеном2 Двије колоне одлазе ...

Након једног сата стижу аутобуси за Сплит. Контрола путника, растанци, сузе, очај оних који одлазе и који остају.

Сви машу. Аутобуса за други_

конвој нема. Око 13 часова стижу представници Црвеног крста. Примјећујем да готово сви носе пиштоље за појасом. Обавјештавају да нема горива за градске аутобусе којима се путници требају пребацити до Лукавице, гдје чекају „Ластина“ возила. Неизвјесност, чекање. Како има горива за сплитске аутобусе2 Око 14 часова јављају да су гориво дали

из Лукавице (довезао УНПРОФОР). Али, аутобуса и даље нема. Нова обавјест — нема шофера. Муслимани се плаше да возе на српску територију, а Србима не дају јер ће тамо остати. Нервоза.

Убрзо стиже један градски аутобус. Слиједи наређење: Путници који имају карте за аутобусе од броја 1 до 10 нека се поређају паралелно са зградом Станице, а од 10 до 20 окомито. Пратиоци нека се удаље. Торбе са стране, путници у средину.

Контрола карата. Хиљаду путника а један аутобус. Послије пола часа нова наредба: пређите на други дио платоа. Путници аутобуса од 1 до 10 нек се поређају окомито на зграду, а од 10 до 20 паралелно — Дакле, обратно.

Путници, готово без изузетка старији и болесни људи, мирно се престројавају. Потом саопштавају: у паркирани аутобус улазе најболеснији, без обзира на карту. Гужва. Сви схватају да је тај аутобус можда једини који ће водити из пакла. Момак мрког погледа галами, псује. У једном тренутку вади пиштољ и пуца изнад главе ... Његов „суборац“ палицом бије старца ... Негодовање. Аутобус се пуни и одлази.

Пада полако први мрак. Нова наредба. Овај пут да се престроје тако да сви буду окренути према фонтани на средини платоа. Понижавање. Али, пристају сви. Нада још постоји. Немој да ми будемо разлог да се конвој одложи. Сви су исцрпљени и гладни. Нико ни чај им није донио. А, у станични тоалет их нису пуштали. Милостивији су били и према депортованим заробљеницима. Зашто нас овако понижавају — питање је које нико још на глас не изговара ...

Мрак. Идите кућама. Јавићемо на радију кад је нови полазак! Протести. По мраку се по Сарајеву не смије ићи. Многи станују далеко. Пале се ватрице. Ваља пробдјети ноћ на отвореном. Примјећујем да колега из локалних медија нема. А БХ Пресс је у 15 часова јавио да је конвој за Београд отишао. На вијестима у 20 и 22 часа — ни ријечи. Зар је могуће2 Сутрадан — реприза. Нова постројавања, нова понижавања. Али, четири аутобуса су напустила Сарајево. Има наде. Само да изађемо. Мрак, ново бдјење .. Трећег дана поподне напустио сам то мјесто које ћу памтити по шиканирању и понижавању хиљаду људи који нису били ништа криви онима који су их шиканирали и понижавали. Тих дана и тиме се коначно убијао заједнички живот у Сарајеву.

Убијање Сарајева и Сарајлија не престаје. Пред очима цијелог свијета. Неће ни престати док се буде плакало на једно око.

(КРАЈ)