Borba, Mar 31, 1993, page 19
пен
БОРБА - | | i ; СРЕДА 31. 3. 1993.
ТРИ ПОГЛЕДА НА РУСКУ КРИЗУ „ФАЈНЕНШЕЛ ТАЈМС" (ЛОНДОН)
Јељцин ни
Х
е Гор
Запад је до сада морао да схвати лекцију научену у другим деловима света, а то је да је опасно подржавати неког страног лидера због тога што се његова политика
улапа у наше интересе.
Или чак због тога што он тврди да гаји симпатије према нашим вредностима, уколико му недостаје подршка сопственог народ аи стога не може да примени те вредности у унутрашњој политици своје земље. Ово сам рекао пре две године када сам тврдио да је погрешно то што Запад подржава Михајла Горбачова када је очибледно да је он мање популаран од Бориса Јељцина и да све више прибегава ауторитарним средствима.
Да ли се та иста логика сада може применити на Јељцина2 Мислим да не може. Ми не знамо да ли је руски председник сада мање популаран од парламентараца са којима је у сукобу. Његови демократски акредитиви су бољи од њихових: он је скорије изабран и то директним гласањем народа. Многи чланови парламента су изабрани на основу старог совјетског система, у оквиру којег се места дају оргнаизацијама које обично контролишу комунисти, као и територијалним изборним јединицама.
Никада = безусловна подршка
У политичком смислу, Горбачов је почетком 1991. године одлагао економску реформу и настојао да задржи на окупу Совјетски Савез и у томе се све више ослањао на неостаљинистичке конзервативце у партији, КГБ и оружане снаге. У току протекле зиме, такође се стицао утисак да је јељцин спреман на компромис са противницима реформе. Међутим, данас када се ухватио у коштац са тешкоћама, он заслужује подршку. У вези с тим, никада не треба давати безусловну подршку. Оно што мора да нас занима није човек који је на функцији, већ његова политика и способност да је примени. Интерес Запада, као и самих Руса, очигледно лежи у успешном преоријентисању руске привреде на тржишне принципе како би се могла интензивно ангажовати у раз-
„ДОЈЧЕ ВЕЛЕ“ (КЕЛН)
мени добара и услуга са осталим светом; исто тако, и у развоју отвореног друштва како би могло доћи и до узајамне размене идеја и информација.
Дугорочно гледано, обе ове ствари, а посебно друга, морају укључивати неку врсту плуралистичке демократије. Мање је извесно да ли се оне могу остварити чисто демократским путем. Можда ћемо мо-
рати да прихватимо одсецање ·
неких углова, под условомд а главни правац промене буде јасан. Међутим, има ли икак-
вог утицаја шта ми мислимо
Можемо ли, у ствари, „помоћи“ Јељцину, ма колико то желели2 Ма како било, што га више и упадљивије Запад подржава, све више ће га мрзети Руси који ће га једноставно сматрати инструментом који
је Запад одабрао како би им
наметнуо сопствени друштвени и политички систем, по цену ужасних тешкоћа и како би
добио руску сагласност за западне геополитичке интересе!
Јасно је да има Руса који овако гледају на ствари. Неки сматрају да предложене стране инвестиције у руску индустрију нафте и гаса представљају само напор похлепних страних капиталиста који желе да приграбе руске природне ресурсе. Међутим, људи који тако мисле, неће бити придобијени западном политиком немешања. Напротив, таква политика би потврдила све чешћа уверења многих Руса да су реформе илузије, осуђене на сигурну пропаст. Већ је много времена пршло, међутим, оно што би још увек могло помоћи реформи јесте спектакуларно демонстрирање опредељености Запада за њу, и то на начин који би довео до осетних разлика у року од неколико месеци.
Запад мора ризнковати
Помоћ у погледу отплате дуга је од битног значаја због тога што, уколико Русија мора да отплаћује у потпуности“ своје дугове, њој ништа неће остати за домаће програме, али ни то
није довољно. народ неће бити захвалан за ублажавање терета дуга због тога што људи неће моћи да поверују да би им чак и са тим дуговима било теже него што им је сада.
Без обзира на дуговања, не ради се о томе да се Јељцину или његовој влади да готов новац. Међутим, западне владе би морале да буду спремне да сопствене ресурсе изложе ризику тиме што ће пружити гаранције приватним инвеститорима. М, док инсистирају на томе да руска централна банка мора да престане са штампањем новца која то ради како би одржала у животу државне компаније, западне владе морају бити спремне да успоставе неки систем социјалног обезбеђења за оне који ће због свега тога остати без посла. Можда је превише амбициозно покушати све то за читаву Русију, међутим, то се бар може усмерити на градове и округе чија становништва — понекад су у питању стотине хиљада људи — у потпуности зависе од војне производње. Слично томе, требало би да постоји фонд за обезбеђивање
„ЊУЈОРК ТАЈМС“ (ЊУЈОРК)
Клинтон «се клади н.
Као први демократски изабрани лидер, Борис Јељцин се може похвалити да су му претензије на легитимитет много прихватљивије од претензија парламента.
Он верује да се Русијом мора владати по уставу, али жели нов устав, који ће одражавати пост-совјетску реалност и демократске тежње, и тражи да нацрт оваквог устава сачини новоизабрана _ уставотворна скупштина. Он је спреман да овај план 25. априла изнесе на јавни референдум.
Ово је демократски начин. Многи руски реформатори и амерички стручњаци сматрају, међутим, да овај апел упућен директно народу представља опасну грешку:-уместо да се конфронтира са својим противницима у парламенту, Јељцин је оне међу њима који су више реформистички расположени могао позвати да се
придруже једној коалиционој влади. То је већ покушао, а могао би и поново да покуша, али није могао остати пасиван док је парламент паралисао ефикасност владе.
Јељцин би се, међутим, како критичари кажу, ипак могао показати као диктатор. Новија историја говори другачије. У свакој прилици у којој се диктатура нудила, јељцин се одлучивао за демократски курс.
Он је од судова затражио да.
се позабаве случајем завереника који су 1991. организовали пуч. Владао је декретом, али се повиновао ако би суд или парламент његове одлуке ос-
Јељцина
порили. А кад је парламент покушао да му оспори власт, одолео је искушењу да га распусти и да прогласи ванредно стање. Уместо тога је својим противницима упутио изазов да крену у надметање за подршку јавности.
Критичари Клинтона оптужују да је своју политику према Русији начинио таоцем једне ћудљиве личности. Чињеница је да су јељцинова повремена узмицања збуњивала његове присталице. Његова харизма је, међутим, унапредила реформе у Русији.
јељцинова, а са њом и Клинтонова стратегија може претрпети неуспех. Клинтон, међутим, игра на то да руски народ још увек верује у боље сутра, и он ће 25. априла гласати за јељцина и за њихову наду.
Вербална или мат
Изгледа да се сада и у Јапану учвршћује сазнање да једино председник Борис Јељцин тренутно може да гарантује даље реформе и колико-толико стабилне при-
лике у Русији.
Према новинским извештајима, Јапан намерава, без одрицања од захтева за Курилским острвима, да на планираном сусрету министара иностраних послова и финансија седам водећих индустријских земаља предложи стварање фонда од 10 милијарди долара помоћу којег би руске фабрике оружја биле пребачене на приватну производњу, којим би се омогућио кредит средњим и мањим предузећима и исплаћивала помоћ за незапослене.
Из Токија, Вашингтона, Отаве, Лондона, Париза, Беча, Бона или Тајпеха све је више гласова који изражавају бојазан да би Русија могла поново пасти у планску привреду и
#
који, бар новцем, желе да подрже Јељцинов курс реформи.
И раније је новац одлазио у Русију. Године 1992. западне земље су Русији дозначиле више од 20 милијарди долара, како би спречиле слом привреде. Та сума представља 3,5 одсто руског друштвеног производа. Стручњаци су израчунали да је то више од помоћи Маршаловог плана Западној Европи после Другог светског рата.
Није случајно да земља, која је највише добила МаршалоBMM планом, сада највише даје за помоћ Русији. Од 1989. Немачка је само у ту сврху ставила на располагање 50 милијарди долара. ј
Ако се ради о регионалној стабилности, о спречавању масовне емиграције са истока на запад, о тржишним интересима, посебно ангажовање Немачке је разумљиво због њеног географског положаја, али и због њене историје. Проблем је у томе што новац не иде тамо где би могао да буде од користи. Док у Москви нема јасне
новчане и финансијске политике — каже главни директор ММФ — сваки долар који дође у Русију одмах се пребацује на сигурно — у Цирих, Париз или Лондон. Другим речима, новац се осигурава због корупције, злоупотребе и масовног изношења капитала из земље.
Западна, у најновије време и далекоисточна обећања помоћи, могла би се у још једном смислу показати као узалудна, чак контрапродуктив-
на, ако противници реформе и даље буду успешно клеветали Бориса Јељцина да је купљен и да заступа интересе страних држава.
Индустријске нације би изгубиле могућност деловања ако би своју спремност да помогну превише везале уз Бориса Јељцина, а он на крају изгубио власт. Зато је исправно да оне подржавају јељцина само као једину инстанцу у Русији која је демократски изабрана, као гарант дугорочне реформе. Амерички председник Бил Клинтон је рекао: „САД подржавају историјски развитак ка демократији и слободном тржишту у Русији“, Руски председник Борис јељцин је
станова руским професионалним војницима (углавном официрима) који су променили место боравка због повлачења из бивших совјетских република или земаља чланица Варшавског пакта.
Такође је неопходан велики напор — то је толико очигледно да је готово непотребно говорити — да се побољша безбедност руских цивилних нуклеарних постројења.
Ти и други проблеми ће изискивати велике трошкове, али ни изблиза тако велике као што бисмо били принуђени да дамо уколико бисмо поново морали да се бранимо од неког затвореног, осветољуби-
-вог и реваншистичког по-
стјељциновског режима. У ствари, једна од добрих страна колапса рубље јесте то што сваки амерички доалр представља мало богатство за руски животни стандард. Од великог је значаја да новац буде_ видљив, јасно усмерен и да различити програми буду на прави начин координисани.
За сада, западни програми помоћи представљају бирократску збрку која може да се такмичи са самом Русијом. „Група 7“ најразвијенијих земаља би требало да оснује биро који би координисао све те напоре, под руководством неке политичке личности која би била у стању да изађе на крај са бирократијом и у коју би обични Руси имали поверења. Зашто то не би била баронеса Тачаер2
вођа тог процеса. Значајна је ова фина диференцијација.
Дугорочно, Запад може да помогне само ако не буде просипао доларе по огромном царству него их усмерио у сарадњи с локалним представницима. Поред поменуте промене у индустрији оружја, у обзир долази пружање помоћи самосталним занатлијама, посредовање у напредној технологији, самосталним сељацима, изградња инфраструктуре и образовање менаџера.
За све ово потребно је време и стабилне прилике. Рецепти, које најављује Конгрес депутата, блокирали би можда развој у том правцу.
„Пријатељи увек долазе на време“. АНДРЕЈ КОЗИРЈЕВ, руски министар спољних послова