Borba, Oct 21, 1993, page 17

AMENjIVANjE VREDNOSTI

+

Wne granice, a ni precizirane orije ko su pobednici a ko ici u poslednjim ratovima, teško o očekivati jasne vrednosne

e i kriterijume. Nedostatak krajnja relativizacija svih juma i vrednosti pokazala se i lom dodeljivanja ovogodišnjih Oarskih nagrada, kojima je vlast uda spoji nespojivo i da, za

је potrebe stvaranja bolje slike 1 u svetu, istovremeno istakne :antifašističko opredeljenje i nagradi pojedine revnosne šsnike tekućih propagandističkih a. Tako se desilo da je, u opštoj yizaciji pojmova i brisanju moloških razlika, Oktobarsku du za slikarstvo (vezanu za

ipobede nad fašizmom“) dob _koji sebe godinama definiše ~ fašistu. U opštoj роте око ијита 1 Категопја ista У пагока) nagrada pripalz je

:aru umetnosti, autoru izložbe o "du nad Srbima naručene za Шпе ротеђе domaćih vlasti u

i

njihovom neuspešnoy“ pohodu na „širenie istine o SrbJji“ po svetu. Pometnja u krićrijumima i kategorijama po/tojima nagradu za novinarstvo dožija autor izložbe o genocidu ne ylože se pripisati u greh Rim članovima žirija nagrade i njenim

najboljem interesu vlasti.

Dgđfeljivaije Oktobarske nagrade trebalo bi da bude samo povod za ppcu o nedostatku mere i ukusa, o

lativizaciji vrednosti i degradaciji novinarske profesije, čemu doprinose i sami novinari-profesionalci.

Ugledni nedeljni list objavio je, na primer, intervju sa Arkanom, uz napomenu da je Arkan pristao da razgovora samo kad mu je ponuđena mogućnost da kaže sve što misli o jednom drugom novinaru istog lista, koji mu se zamerio. Naravno, mogućnost je iskorišćena i kolega koji se zamerio Arkanu mogao je na stranicama svoje novine pročitati niz

česnici

dislvvalifikacija, uključujući i izraz „baraba“.

Mnogo reklamirana i gledana TV emisija, PRESS KLUB, rezervisana za sagovornike iz novinarske struke, ili bar bliske novinarstvu, na sva zvona najavljuje razgovor sa pomenutim Arkanom, čija je jedina veza sa novinarstvom fa što je predmet novinarskih napisa, sa akcentom na njegovom policijskom dosijeu.

U opštoj zbrci i izjednačavanju suprotnosti, kategorija i pojmova, :·ljudima u novinarskoj profesiji, može se dogoditi ono što se dešava sa aktuelnom vlašću: da ne zna dokle se proteže njena delatnost, šta su joj kompetencije, šta ciljevi, a šta moralne i profesionalne norme. „Izigravajući sablast, čovek i sam postaje sablast“, kaže Kabbala. Izigravajući toleranciju prema militantnim i arogantnim „junacima dana“, preti im opasnost, stvaraocima javnog mnjenja, da i sami postanu

· saučesnici u njihovim aktivnostima.

METSKU PRIVREDU

ra kola“ postane pivo

"52 ктепјитити тикорота ттитит три и ргосеги грортаРе тпатогте топа 12 ттегретзе т атепска котратја 17 АТАР

Му 2 a 2 Ч, ДУР \ // /7 7 ae

su nam rekli da oni „iz razumsloga“ ne mogu o tome još uvek m povore, jer tek očekuju da im odgovarajuća dokumentacija, O ipak puno toga što potvrđuje J:ome da je na delu „klasično čcjednog broja kosmetskih koA. zašto i ne bi, reče nam jedan anik u Sindikatu? Ako se država | da iz kosmetskih manastira u |! odnese sve blago i dragoccašto onda oni kojima je država 00 dala polovinu vrednosti nerimetskog kolektiva i pri tom ga vezala da bilo šta uloži u njega, везе јато рде ти je potrebno Sje vredno. A dobar deo kosmet\zektiva raspolagao je i raspolaže:

'воп5сепот savremenom (ећпоH mašinama» = = -= = ке = = =

У. (. Gadomski

Vino bez kosovskog bukea

U tim razgovorima čuli smo da je srbička fabrika za proizvodnju plastike PPS, iako jc njen nadpolovični vlasnik Rcpublički fond za razvoj, odnosno država, na čudesan način prešlo u vlasništvo privatne firme „MIČ“ iz Bcograda.

Recept je bio jednostavan. Kao, pome- -

nuta privatna firma ušla je neke pare, pa kako Srbičani nisu uspeli da ih vrate, izvršena je valorizacija, fabrika na brzinu procenjena i tako prešla u privatne ruke. Zahvatila je čak i onaj deo koji pripada državi. Kad je vršena transformacija, taj nadpolovični deo koji je pripadao državi, pominjan jc kao garancija da se sačuvaju kolektivi od prelaska za bescenje u ruke privatnika. Sličnu sudbinu doživeo je i pogon za

„proizvodnju,i preradu pečuraka u Kli-

т

ni. „Maližgan“ je počeo izgradnju, ali usled nedostatka sredstava gradnja je stala. Pojavio se beogradski „Agroekonomik“ i bez da su prethodno na pravi

način procenjena ulaganja „Maližga-

na“, „Agročkonomiku“ je omogućuno da uđe u posao i on je sada gazda. U „Maližganu“ gunđaju, tvrde da su ostali kratkih rukava kod procene vrednosti njihove imovine, ali uzalud.

U nezavidnoj situaciji našli su se i poznati metohijski vinari, koji su ušli u sastav PKB. Od poznatih proizvođača i prodavaca kosovskih vina, sada nije ostalo ni ime. Ne znaju puno toga što se tiće njihovih proizvoda. Pripremaju se da cclokupan svoj problem iznesu na videlo, ali ne znaju gde i kome da se požalec. Zasada o svemu ne žele javno da govore, jer ni njima puno toga nije jasno.

Ali, zato, Jasno je da je bivša fabrika „Radioton“ u selu Batusu kod Kosova Polja, građena da zaustavi iseljavanje, koja je kasnije prerasla u „KOMEL“, bez mnogo prašine prešla u privatne ruke njenog bivšeg direktora. Kako, po kojoj ceni, niko ne zna da kaže. Kao ni u slučaju „Novog doma“, za koga sc jedino zna da su ga kupili Beograđani ı ništa više. Zaposleni obijaju prištinske pragove, ali niko im ne može pomoći.

A da li će lipljanska „Koka kola“ uspeti da zadrži svojc svetski poznato ime, spada u domen fantastike. Neko se u pomenutom lancu transformacije kosmetske privredc dosetio da i ovaj kolcktiv, koji je radio besprekorno, treba da se pripoji nekom beogradskom. I odlučeno jc da to bude BIP. Kakvi su svojinski odnosi uspostavljeni nije роznato. Tek, nedavno se javila korporacija „Koka kole“ i svojoj lipljanskoj fabrici naredila da vrati ime, jer je prešla u konkurentsku firmu. Lipljanci to nc žcle. Nastoje da se isčupaju iz BIP-a, a da li ćc i po koju ccnu, ostaje da sc vidi.

Kao, uostalom, i to da li će se neko u Srbiji setiti da formira neku stručnu-ekspertsku grupu da obiđe kosmetske kolektive i vidi šta se to sa njima dešava. Ili se, pak, čeka da i zato bude kasTO КА A M Uz e

сто и: чи ле

(56000 це Јронегепј Nikola Burzan

zgroziti ı beskrajno revoltirati idejom Franje Tuđmana,

обпагодоуапот na saboru HDZ, da se „sve žrtve fašizma ı komunizma“ prenesu u Jasenovac, koji bi, tako, postao mesto „odavanja počasti svima“, dakle — i Jevrejima, i Srbima, i Hrvatima, ı Muslimanima, i Ciganima. „Neka svatko na tom mjestu ima svoju kapelu i svoj muzej“.

ре znam i sasvim mi je razumljivo što će se mnog

Znam, takođe, da staro — demokratsko, civilizacijsko. pravilo poučava da nije važno ko govori, već šta kaže. Ako bismo se toga pridržavali, Tudmanova idcja bi apsolutno zasluživala dužnu pažnju, čak — izuzetnu. Ali, postoje i one latinske „nomina sunt odioza“ i „nomen est omen“, a Tuđmanovo ime i Tudđdmanov znak već su obcleženi gotovo apriornom odbojnošću i omraženošću. Uostalom, ima i rašta.

U svojoj knjizi „Bespuća povijesne zbilje“ Tuđman је, Као istoričar, maksimalno minimizirao Jasenovačke žrtve, tvrdeći da ih nije bilo više od tridesetak hiljada. Ispravku nikad nije dao! Dobro se pamte i njegove reči da je NDH bila izraz „povijesnih težnji hrvatskog naroda“, ali i one da je srećan što mu žena nije ni Srpkinja, ni Jevrejka. Nikad to nije porekao!

Očigledno, Tuđman je, u najmanju ruku, napravio grešku u koracima, pobrkao red poteza. Pre nego što se usudio da Javno saopšti ideju o Jasenovcu kao mestu pomirenja, morao je da obavi izvesne predradnje. Recimo: na,pre da „prizna“ istorijsku istinu o Jasenovcu i njegovim žrtvama i dželatima, a zatim i da dođe u Jasenovac, klekne pred spomenik žrtvama i javno im se izvini. I to ne samo on, već i katolička crkva s kardinalom Kuharićem i papom Vojtilom na čelu. Onako kako je to, u ime nemačkog naroda, učinio Vili Brant kleknuvši pred spomenik stradalim Jevrejima u varšavskom getu.

ostalom, nije Vili Brant jedini koji je učinio taj veliki, ljudski, civilizacijski gest. Poljski biskupi su, još pre toga, uputili pismo svojim nemačkim kolegama: „Opraštamo i molimo za oproštaj“. Novi japanski premijer Hosokava nedavno se javno izvinio za zločine koje su njegovi zemljaci počinili tokom Drugog svetskog rata. Sličan gest učinio Je ı ruski predsednik Boris Jeljcin, izvinjavajući se zbog zločina koje su njegov: zemljaci počinili nad japanskim zarobljenicima u Sibiru. Doduše, oba ova izvinjenja došla su sa zakašnjenjem od čitavih pola veka, ali za takve stvari, izgleda, ~nikad nije kasno.

Nije, dakle, još kasno ni za Tuđmana. Nije ni za Karola Vojtilu, čiji su prethodnici u Svetoj stolici svojevremeno zdušno podržavali i Musolinija, i Hitlera, ı Franka, a kasnijim ćutanjem i izigravanjem nevinašaca, praktično amnestirali njihove besprimerne zločine. Kad se čovek priseti da Je ideju sličnu Tuđmanovoj prvi realizovao španski kaudiljo Franko, podigavši zajedničku grobnicu nacionalnog pomirenja i za svoje falangiste i za republikance i interbrigadiste, padne mu na pamet: ne čine li to upravo ljudi kojima savest nije Čista? Možda bi isto učinili — da su ostali u životu — i Hitler i Musolini.

Tako velike ideje o istorijskom nacionalnom izmirenju, da bi bile verodđostojne, ozbiljne i prihvatljive, moraju doći od velikih, verodostojnih, ozbiljnih I pravih ljudi. Svim svojim dosadašnjim ponašanjem i načinom. razmišljanja, Tuđman је pokazao da se teško, gotovo nikako, ne može svrstati u tu kategoriju ljudi. Šteta je, velika šteta, što takve ideje propadaju zbop takvih ljudi. Jer, iz Tudmanovih usta one zvuče cinično, lažno, gotovo kao izrugivanje nad žrtvama, kao pravo bogohuljenje.

bi morao da'iz:nirl ustaše, domobrane i partizane — u vojoj kući, u Hrvatskoj. Isto bi moralo da se dogodi i u Srbiji — između četnika i partizana. Tek onda bi moglo da se govori o opštem nacionalnom pomirenju na Jugo-prostorima. Patrijarh Pavle i kardinal Kuharić prikladnije su ı prihvatljivije ličnosti za nosioce ove vclike ideje od aktuelnih političara, Tuđmana pogotovo. ~

A ko, zbilja, Tudman želi nacionalno pomirenje, prethodno

1 još nešto: sumnjam da Je baš Jasenovac najpogodnije mesto za zajedničku grobnicu nacionalnog pomirenja. Zbog odnosa žrtava i dželata i zbog toga što je Jasenovac srpsko svetilište. A nije ni pod Tudmanovom jurisdikcijom. Niti će, kako poručuju iz Krajine, ikada više biti. No, to u ovom slučaju uopšte i nije bitno. Budući spomenik morao bi se graditi na goloj ledini sve ispočetka: mesto oproštaja ali ı nezaborava.

Ideja, dakle, ostaje aktuelna i otvorena — traže se realizatori. Ima li ih uopšte danas, na ovim prostorima, među gencracijama koje su još opterećene strahotama i avetima Ј prošlosti? U svakom slučaju, nikada je ne treba odbaciti, Jer bi to značilo odreći se budućnosti. Ko je na to spreman?

y = "~ а: =