Borba, Jan 28, 1994, page 17

isao

BORBA Е PETAK 28. JANUAR 1994.

FELJTON E

· КАКО SEVDIJE | FERIT ŠEHU VIDE RAZLOGE MASOVNOG ISE

\

IJAVANJA IZ JUGOSLAVIJE U TURSKU

Emisari rajskog zivota

„a 517 одторот геђетог па рпата титога кпјије — како је отепа ртдртапаа 22

Oaza п Тизри — 20910 Je Тигра рпрттита „аепитепкт грогагит — 1 2косе и

пазеђтттији и порој ФОттортИ

Priredio i preveo: Bahri Cani

Nakon prikupljanja podataka o iseljavanju Albanaca, uz nameru da se na licu mesta vidi kako oni tamo žive i kako su se onda iselili, u Istanbulu se vodio razgovor sa 16 pripadnika ove nacionalnosti. Albanci u Istanbulu su posećeni na svojim radnim mestima, u stanovima, klubovima... Među intervjuisanima bilo je pripadnika (sem dece) svih uzrasta. Kod određenog broja njih primećeno je da su neki promenili prezime — preuzeli turska prezimena.,

Njima je postavljeno 18 pitanja, a „Borba“ će navesti neka od zanimljivijih. Ovo istraživanje, autori su, inače uradili pre nego što su se obreli u Albaniji i razgovarali sa Salji Berišom.

Na pitanje da li je u rodnom mestu vršena (anti)propaganda za (ne)iseljavanje za Tursku u ono vreme oni kažu: Behdžet Hamid Haljilji (Đinaj — prezime preuzeto u Turskoj): U okolini Kumanova odakle sam se ja iselio od strane zvaničnih organa, vršila se propaganda za iseljavanje — navodno to će biti spas za Albance! Bilo je, međutim, i onih koji su govorili da se ne treba iseljavati i to neke hodže, učitelji... Esad Šaban Тика (Šekerdaš): UDB-a je — posredstvom svojih ljudi — propagirala odlazak u Tursku. Ti ljudi su išli po selima, gradovima, mahalama i pravili spiskove za iseljavanje. Esad (njegov otac): Ti ljudi (Albanci) koji su vršili propagandu bili su slabih karakternih

i moralnih osobina, a UDB-a je

Pitanja

Autori knjige zbog, kako su naveli, nedostatka materijalnih sredstava, skoncentrisali su se samo na intervjuisanje doseljenika u Istambulu. Njima je postavljeno 18 pitanja. Osim ovde citiranih zajedno sa odgovorima. Da li ste se prethodno iselili u Makedoniju pa onda Tursku ili ste direknto došli ovamo (za stanovnike Kosova)? Kada ste došli, da li vam je turska država odredila mesto stanovanja i pomagala materijalno? Gde su nastanjeni ostali koje znate, u kojim mestima? Da li ste u rodnom kraju ostavili nekretnine ili ste ih prodali? Kakav je bio materijalni status pre iseljavanja a kakav je danas Vaš i onih koje poznajete? Koliko vas je članova porodice bilo kada ste se doselili a koliko vas je danas? Koliko Albanaca ima danas u Turskoj? Da li u vašoj porodici imate školovanih? Da li danas u političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom životu Turske ima poznatih ličnosti Albanaca? Da li ste dorpli do neke knjige ili novine na albanskom a koje je objavljeno ovde? Da li održavate veze sa širom porodicom? Ia li Vi i vaša deca koristite albanski u porodici i sa kim sklapate brakove? Da li postoje kiubovi i udruženja gde se ovde okupljate? I za kraj, da li osećate nostalgiju i da li bi želeli da se

vratite da živite u prostorima:

gde dominira albansko stanovništvo? 5

upravo njih izabrala za svoje pomagače. Mehmet Hilmi Šehu (Ateš): Sećam se da je na jedan sastanak opštinskog komiteta

SK u Kačaniku došao aktivista ~

Aleksa Vučinić iz Prištine i rekao da se iseljavanje ne sme ometati. Retko ko je ranije bio u Turskoj da bi nam pričao kako je ovde. Ahmet Ferhat Leši (Japaldžem): U ono vreme državni organi su organizovali turističke odlaske (odabranih ljudi) u Tursku. Kada su se oni vraćali, kako im je bilo naređeno, govorili su o rajskom životu u Turskoj, bogatstvima ove zemlje, a rečeno im je da ne smeju govoriti o njenim nedostacima... ја: Ти рогеха тезесто

Kakvi su bili motivi za iseljavanje? Haljilji: Onda se jasno videlo da žele da nas proteraju. Bio sam učitelj u selu i zamolio oca

da se ne iselimo, međutim, on je

bio odlučio još ranije — zbog visokih poreza i psihičkih pritisaka. Režep Isa Mahmutov i Šaip Ragipovski (Siren) isto govore o poreznicima koji su porez skupljali po dva-tri puta mesečno. Oni su imali obične olovke kojima su beležili kada bi neko dao porez, a nakon nedelju dana bi opet došli, jer su dati porez lako mogli da izbrišu. Mi smo se žalili, međutim, oni su pretili policijom i govorili ako vam se ne sviđa idite u Tursku. Nedžid Adem Selmanovski (Aktaš): Mog oca su predstavnici UDB-ce često zvali na informativne razgOVOre. Dvojica njih (Stevo i Pančo) bili su zaduženi da vrše pritisak na nacionalne manjine. Šefki Rušid Ibišević (Aksoj): nisam došao u Tursku zato što sam voleo, već od pritisaka Srba. Samo zato što smo bili muslimani govorili nam „Ajde idite u Tursku tamo za vas ima više mesta mi vas trpimo već 500 godina...“ Bilo je i onih koji su govorili da su se iselili zbog pritisaka prilikom akcije prikupljanja oružja. Tu su navedeni primeri tortura, batinjanja, zatvaranja, kažnjavanja... Šehu: Dešavalo se da jedna puška bude preprodavana po 15 — 20 puta zato što su udbaši tražili oružje od onih koje su konstantno mlatili. Kasnije se saznalo da je sama UDB-a prodavala oružje da bi ga kasnije oduzela. Njegovoj majci (iz Gnjilana) posle rata srpske komitc su ubili tri strica, a ona nije smela da traži ni posmrtne ostatke. Njoj je, od strane Srba, oduzeto 65 hektara zemlje. Leši: Nad nama je vršen veliki pritisak. Brata su mi tri puta hapsili, a oca dva tri puta nedeljno su zvali na informativne razgovore ı tražili od njega da sarađuje sa njima... Na pitanje da li je neko od njih angažovao advokata za regulisanje dokumenata za iseljavanje Haljilji kaže: Advolkatu kojeg je angažovao moj otac dali smo mnogo: para. Esat: Za pet banki (50 dinara) koje smo dali advokatu i isto toliko skopskoj opštini. Pretvoreni smo u Turke. Šehu: advokatu Leonidu Nikoli-

ću iz Uroševca dao sam 10.000 dinara (tadašnje četiri plate) nije mi završio posao. Angažovao sam još dvojicu advokata (iz Prištine i Beograda), i njima sam dao 10.000 dinara, oni su mi sredili dokumenta.

Svi intervjuisani su pre iseljavanja dobili garancije od nekoga ko je već živeo u Turskoj. Iz njihovih odgovora se vidi da su garancije slali i oni koji su se tek doselili tamo pa se postavlja pitanje kako je bilo moguće da neko ko tamo živi samo dva tri meseca može garantovati da će nekoga izdržavati? Ako je i to moguće kako je onda došlo do toga da je i pored garancija veliki broj iseljenika bio smešten po kampovima i logorima? Namera je bila jasna: garancije su bile puka formalnost. Turska je želela da sakrije od unutrašnje ali i

spoljne javnosti „DžentImenski sporazum“. To je predstavljena kao obaveza prema Jugoslaviji.

Ogranitena sloboda nasfanjivanja

ljudi sa kojima je vođen razgovor rekli su da prilikom dolaska u Tursku tamošnje vlasti nisu određivale gde će ko živeti i biti nastanjen. Organi vlasti su često, međutim, zabranjivali da sec neko doseli tamo gde želi.

Ahmet Ferit Lesi: U ono vreme drzavni organi su organizovali furishićke odlaske {odabranih ljudi) u Tursku. Kada su se oni vracali, kako im je bilo naređeno, govorili su o |) rajskom životu u

| Turskoj, a nisu smeli da govore o njenim nedostacima.

Da li ste prodavali ili ste jednostavno ostavili nepokretnosti u rodnom kraju? Haljilji: Zemlju smo skoro za džabe prodali nckom meštaninu scla Lopate iz Kumanova. Ibrahim Himer Ramadani: Zemlja.nam jc praktično otišla džabe. Ostala je mceštanima Scla Žitoše, a opštinski organi su u svojim knjigama zavcli da smo mi to prodali. Šerif Metuš Cailovski: za pare koje sam dobio od prodaje kuće (pored škole „Lirija“ u Skoplju), mogao

sam da platim troškove oko do-

“kumenata za iscljavanje i put a kupio sam i dve krave koje sam, inače dovezao u Tursku...

Koliko ste članova porodice bili kada ste se doselili a koliko vas je sada — bilo je naredno pitanje. Haljilji kaže da ih je, kada su se doselili, bilo 24 a sada ih ima 62. Ramadani tvrdi da ih je bilo četvoro — sada ih ima 19. Redžep Isa Mahmutov: Bilo nas je šestoro a sada nas ima 18. Iz porodice Selmanovski doselilo se njih devetoro a sada ih ima 24. Najmasovnija porodica od njih je ona Esada ŠLdaa Ljike (Škenderdeš) kojih je došlo 28 a trenutno ih je 67.

Autori knjige su njih pitali i.o procenama koliko Albanaca trenutno živi u Turskoj. Neki od njih smatraju da samo u Istan-

Iseljavanje zbog konflikta sa KPJ: Autori knjige u kući iseljenog Esafa Sabana Like {šenkardes)

bulu ima oko milion ljudi albanskog porekla. Skoro polovina njih više se ne osećaju kao Albanci. Inače, njihove procene,

Redžep Isa Mahmutov: Poreznici su porez sakupljali po dva #11 pufa mesetno. imuli suobicne olovke kojima su belezili kada bi neko platio, a nakon nedelju dana bi оре! dosli, jer su dai porez lako mogli da izbrišu

iako i sami kažu da je veoma teško dati tačne brojeve — upravo zbog pomešanosti stanovništva — o ukupnom broju se kreću od dva do pet miliona ljudi albanskog porekla.

O ljudima koji su albanskog porekla a sada nešto znače u javno-političkom, ekonomskom i socijalnom životu Turske Kemalj Mustaf Bajramovski i Adem Bejtulah Šehu kažu da je, recimo predsednik turskog Parlamenta Husamedin Džindornu poreklom iz Prištine. Šefki Ru'šid Ibišević, tvrdi da je „nešto“ postigao i Menter Šahin (poreklom iz Skoplja) koji je doktor Dolitičkih nauka, a ranijc.je bio turski ambasador u Francuskoj. IJ društvu „Albansko-tursko bratstvo“, kako veli Ahmet Leši, često svraća jedan pukovnik koji je pore!!om iz sela Krblić kod :Kačanika...

Knjigu „Etnička čišćenja olbanskih prostora od 1953. do 1957”, o iseljavanju Albanaca u Tursku {napisana na osnovu podataka iz „Nove Makedonije“ je izdalo „Udruženje za povratak iseljenih Albanaca“ — sekcija za ngučna istraživanju.

Mutori ove knjige, koja је objavljena 1993. godine u Prištini su: Sevdije Sehu i Ferit Sehu. „Borba“ |e za svoje čifaoce prevelo i priredila najzanimljivije delove ovog teksta.

Nakon uvodnih napomena autori knji-

e daju i kompletan spisak imena iseljenih | originalu) koji je objavio list „Nova Makedonija” u intervalu od 05. 01. 1953. do 18. 06. 1957. godine.

Svi ispitanici tvrde da redov-

no održavaju veze sa 5уојот

rodbinom koja živi u mestima

odakle su se oni iselili. Potrebu održavanja veza sa rodbinom posebno ističu zbog mlađih generacija koje su rođene u Turskoj. Oni međutim, retko uspevaju da obilaze svoje rodno mesto. Veze i kontakti se održavaju pismima, telefonom...

Mlađe generacije imaju problema i sa jezikom. Većina njih nikako ili slabo govori albanski jezik. Sagovornici su rekli da njihovi sinovi i stariji ljudi i dalje govore albanski, ali dolaskom novih generacija opasnost zaborava jezika postaje sve veća.

Nostalgija kod tih ljudi je, naravno, vcoma prisutna. „Pogrešili smo što smo se doselili, iako su nam standard i uslovi za 21vot ovde bolji. Spremni smo da u svakom trenutku pomažemo za dobrobit nacije...“, govori Haljiljii dodaje da bi se on vrlo rado vratio da živi u rodnom kraju. Rado bi se vratio i Šerif Čailovski, ali zbog dece ne može. 1 ostali sagovornici kažu da bi vrlo rado pomogli svoju domovinu u finansijskom i drugim aspektima. ZA ULIČNU RASVETU

У