Borba, Nov 23, 1994, page 19
BORBA SREDA 23. NOVEMBAR 1994.
U BEOGRADU OD 7. DO 14. DECEMBRA JOŠ JEDAN FILMSKI FESTIVAL .
Rutorski film
Na smotri, koja je svojevrsna prethodnica i dopuna FEST-a "biće prikazan „Teatar Politbiro“ Mihaila Tašuka, „Deca bogova od lipenog gvožđa“ Tomaša Tota, „Intimni dnevnik“
Nanija Moretija, „Zbogom moja konkubino“ Čen Kajgdea...
Beograd uskoro dobija još jedan filmski festival. Reč je o-međunarodnoj fimskoj smotri „Pogled u svet — dani autorskog filma“, koja će biti održana od 7. do 14. decembra, saopšteno je na konferenciji za štampu u Jugoslavija filmu, koji je i organizator ove smotre.
Ova smotra priprema se već duže vreme sa namerom da beogradskoj bioskopskoj publici ponudi prave filmske vrednosti, autorski film koji je u našem bioskopskom repertoaru uglavnom zapostavljen. Tako će se na programu ove smotre naći OStvarenja kao što su „Teatar Politbiro“ Mihaila Tašuka, „Deca bogova od livenog gvožđa“ Tomaša Tota, „Labudovo jezero“, Jurija Tljenka, „Bili smo ponosni ratnici“ Lia Tamharija, „Intimni dnevnik“ Nanija Moretija, „Zbogom moja konkubino“ Čen Kajgdea...
Filmski programi odvijaće se u dvorani Kulturnog centra u Velikoj dvorani Doma sindikata. No, uz filmski program ргpremljen je i prateći program. Tako da će u prepodnevnim саsovima u Kulturnom centru biti predstavljen ciklus 100 godina filma u kome će se naći autori 1 filmovi, koji su zauzeli značajno mesto u istoriji svetske kimatografije, zatim biće organizovan razgovor sa rediteljima — postima ove smotre, deo programa biće posvećen retrospektivi reditelja Žan-Lik Godaru, uz još neke druge filmske programe. Očekuje se da će stići filmovi iz sedamdeset zemalja, između OStalog iz Engleske, Francuske, Mađarske, Novog Zelanda, Kine, Estonije, Kanade, Amerike, Ttalije, Izraela, a u Beograd će, stići i desetak reditelja iz sveta.
Ova smotra, kako je rečeno danas, ne namerava da bude konkurencija Festu već da mu prethodi sa jednom specifičnom koncepcijom i bude mu komplementarna. У. Р. 6.
2 222 2 2
Uspeh u prošloj godini: Sa jučerašnje гуесапозћ и Магодпот pozorištu
МУДРА Ра
У ФР“
CARIGRADU” MILORADA PAVIĆA
баћапја шта — готапа пета
· Pročitao sam nekoliko puta prikaz Gluščević nije dobro pročitao Pavić
Pa
ŠTA KNJIŽEVNI KRITIČAR VASILIJE KALEZIĆ ZAMERA ZORANU GLUŠČEVIĆU POVODOM ROMANA „POSLEDNJA LJUBAV U
Zorana Gluščevića, kao i roman Milorada Pavića, i ostajem nepopravljivo ubijeđen da ep roman 0 Ostajem, takođe, duboko ubijeđen da je opaj roman literarni pad Milora-
da Pavića kao pisca, beletriste 0. U tom romanu gatanja možda i ima, ali romana — nema
Na adresu Kulturne rubrike „Borbe“ stigao je tekst Vasilija Kalezića koji objavljujemo na ovim stranicama, a u kojem se
kaže:
Dostavljam Vam napis povodom prikaza Zorana Gluščevića na roman „Posljednja ljubav u Carigradu“ koji je objavljen u subotnjem, kulturnom, dodatku „Politike“ i to na prvoj strani. Napis koji Vam dostavljam, naravno, prvo sam i odmah, sjutradan poslije prikaza u „Politici“ poslao Redakciji „Politike“. Odbijanje i objašnjenja uslijedila su brzo: „Politika“ ne objavljuje „reagovanja“ na prikaze svojih kritičara, iz „principijelnih razloga“. Dobro, ali nijesam saglasan sa takvim
razlozima...
Molim „Borbu“ da ona, iz principijelnih razloga, objavi moj
napis.
Samo zato što je prikaz knjige Milorada Pavića pod naslovom „Poetika pada“ napisao Zoran Gluščević, kritičar, analitičar i teoretičar književnosti, koga izvanredno cijenim, čiju originalnu misao uvijek poštujem, za čije intelektualno angažovanje imam ubijeđeno razumijevanje, itd, samo zbog toga javljam se za riječ u jednoj neobičnoj stvari, uvjeren da će biti draga i da će je, na svoj način, shvatiti i „odobriti“ i sam Zoran Gluščević. : :
Sve što je Zoran Gluščević napisao o najnovijem romanu Milorada Pavića ili je pretjerano ili se ne može, ni logički ni literarno, držati! Dokle ovako oštra i preoštra formulacija o prikazu Zorana Ghiščevića može da ga. „pravda“ jasno je iz dva razloga: Zoran Gluščević ne govori „direktno“ o romanu (sve je to nekako „izokola“) i, dalje, Zoran
·Gluščević, ipak, ipak, tu i tamo,
pominje izvjesne „nepotpunosti“ i „nedovoljnosti“, iako kao „razumljive“ za, specifičnu, vrstu romana. Na jednom mjestu, da i to pomenem kao „dobar“ razlog, Zoran Gluščević ima izraz „podtekst“, naravno „podtekst“ romana...
Dakle, Zoran Gluščević, najkraće, piše da, „nezavisno od vremena“, gdje se radnja dešava, romana, „tekst“ je pisala „mudra ruka drevnih, sakralnih mitsko-magijskih žreca i opsenara“. Gluščević, dalje, pominje „živu naraciju“, za „likove“ kaže da „žive na ·putovanjima između dve ratne pustolovine“, da
2222 ДИУ
~
Sa najljepšim pozdravima, Vasilije Kalezić Beograd, 16. novembra 1994.
= -
„otadžbinu 'nose' u svom sedlu“, da sve „rešavaju u hodu i pokretu“, vode nekakav „život u skladu sa njihovom filozofijom života“. Iza ovoga slijede ocjene o „lepršavosti i neodoljivosti pričanja“, o „delovima i fragmentima jedne duhovno-ezoterijske konstelacije“, o „priči o čovekovom neodoljivom stremljenju ka padu“. Najzad, Gluščević nije zaboravio ni — „erotiku“ 1 „гоmanesknu strukturu“, i oboima je, na diskretan način“, prigovorio da nijesu sasvim, u značenju tih riječi, standardnom, sasvim opravdane. Kraja, kao zaključka, o opštoj vrijednosti romana — nema: ličnost Haralampija Opujića, koja se sada, prvi put, pominje, u prikazu, „iščezava“, „ostavljajući za sobom prazninu koju čitalac mora sam da popuni maštom ili pisac — novim TOmanom“! · Pošto sam pročitao nekoliko puta ovaj prikaz Zorana Glušče-
vića, pod sugestivnim naslovom „Poetika pada“ i pošto sam nekoliko puta čitao roman Milorada Pavića „Poslednja ljubav u Carigradu“, ja ostajem nepopravljivo ubijeđen da Zoran Gluščević nije dobro pročitao Pavićev roman i ostajem duboko ubijeđen da je ovaj roman litererni pad Milorada Pavića kao pisca, beletriste. Od „Hazarskog rečnika“, u kome je „romanes'kna struktura“, „vukla“, na originalne asocijacije o „rječniku“ kao mogućoj, raznovrsnoj, često bogatoj, inventivnoj i maštovitoj asocijativnosti, od „Predela slikanog čajem“, sa nejasnom „ukrštenicom“, Milorad Pavić je „došao“ i „dospio“, do romana za „gatanje“, i njime potpuno potvrdio da tu, u tom romanu, gatanja možda i ima, ali romana — nema. Ako čitalac svojom maštom (a to je posebna ideja našeg romanopisca: pisac-čitalac) i ako o nečemu treba pisati „nov roman“, onda ovog romana, ove „posljednje“, pa još „ljubavi“, i čak „u Carigradu“ (kako li je samo sve vješto sklopljeno!) više nema...
„Paralelno“ prema „tumačenjima“ i „ocjenama“ Zorana Gluščevića, sa uvažavanjem čak i njegovih mogućih zabluda, ništa nije onako kako on tvrdi: nema „mudre ruke“ — to je vješta, izvježbana ruka, sa mnogo „biefa“, ona koja zna ili osjeća šta se možda traži i kako nalazi; „živa naracija“ — nema, uopšte, nikakve priče, to su „fragmenti“, sa slikama karata i sa naslovima na tim kartama koje savršeno ništa ne znače za tvz. romanesknu strukturu — autor se „igra“, „poigrava“, bez prave mašte i bez, čak, učenih svojih fantastičnih enciklopedijskih detaljisanja; „likovi... žive na putovanjima“ — ne, ne žive, ne postoje, nema ih, to su kratke naznake, djelovi skica, „nacrti“, bez ikakvih karakteristika, bez određene boje, čak bez smisla i bez „romansijerskog“ opravdanja; „romaneskna struktura“ — koja, kakva, gdje je ona, u čemu se sastoji? Prosto ređanje jednog ili dva događaja, nepotpuno, nejasno, neodređeno, u susretima i „saglasnostima“, sa opterećenjem iz prošlosti, da, kako je napisao i Zoran Gluščević, ali sa drukčijim značenjem, kažem, da
PROSLAVLJEN DAN NARODNOG POZORIŠTA
otiranje u ništa“. A „erotika“? ta je s njom, kakva je, ima li je, uopšte? Gluščević želi da se ona, ta „erotika“, „obelodanjuje u jednom indijskom mudračkom kontekstu“!
Svi „ključevi velike tajne“, o kojima u sadržaju govori pisac Milorad Pavić, i to „za gospođe oba pola“, sve tri grupe po sedam prvih, drugih i trećih ključeva, i svi ključevi, redom, njih dvadeset i jedan, na broju sa zaista poetizovanim naslovima („Luda, „Opsenar“, „Papinica“, „Carica“, „Car“, „Žrec“, „Ljubav-
nici“, „Bojna kola“, „Snaga“, „Pustinjak“, „Točak sreće“, „Pravda“, „Obešeni“, „Smrt“, „Saglasje“, „Đavo“, „Kula“,
„Zvezda“, „Mesečina“, „Sunce“, „Strašni sud“, „Svet“), sve je to ređano i poređano bez „priče i pričanja“, bez „indijskog konteksta“, bez „erotike“ i, stvarno, drži se samo za sebe, samo po sebi, bez piščeve imaginacije, bez piščevog pripovijedanja, bez neophodne čitaočeve radoznalosti za ono što će se desiti ili se može događati, riječju: „blef“ i magla, učeni pisac koji slabo po-
-navlja sebe, podložan beskrajnoj
dosadi kojoj nikakvog lijeka nema. Kraći roman, a tako dosadan odavno nije nastao u našoj literaturi.
Ima još jedna stvar koju vrijedi pomenuti ovdje, iako je ona tek naznačena. Važno je da je nešto „posljednje“, još kad je to „ljubav“, pa na kraju „u Carigradu“ — vještina, zagonethost, tajnovitost naslova iza kojeg nema sadržine, nema ničega. Dalje, Srbi i srpski krajevi: Sremski Karlovci, Trst, sa Srbima, Ugri i Srbi s njima, Francuzi i sa njima Srbi, Carigrad i Srbi u njemu — ne, samo „foliranje“, literarna laž i, jemčim svim što znam o literaturi, „pad poetike“ Milorada Pa-
„vića i prvi, pravi, poraz njega
kao romanopisca.
Ne mogu prčežaliti što se u Ocjenama, ovako i ovoliko, razilazim sa Zoranom Gluščevićem i ne mogu da shvatim, do ovog posljednjeg retka, o čemu se radi: je li Gluščević žrtva svojih zabluda o vrstama romana, da li je „popustljiv“ prema literarnom drugu i prijatelju, da nije to i njegov kraj sjajnog tumača Kafke, Hesea, Getea?
FOTO: 7. SINKO
Мадгаде пајр
„Zahvaljujući Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, njihovom učešću u organzaciji proslave 125 godina rada Narodnog pozorišta, dobili smo pravu sliku o umetničkoj snazi i moći našeg, pozorišta“, rekao je njegov upravnik Aleksandar Berček na svečanosti održanoj juče, na Dan pozorišta. „Ovo je prilika da kažemo kako smo u protekloj svečanoj godini odigrali 384 predstave koje je videlo 109.744. gledaoca, da smo imali osam dramskih jednu opersku i jednu baletsku premijeru i da je posećenost našoj kući porasla za preko 50%. Istovremeno, značajno smo podmladili sva tri ansambla i s pravom očekujemo da će u našem i vašem pozorištu i dalje biti razloga da se posećujemo“, zaključio je Berček.
Tradicionalnu godišnju nagradu „Raša Plaović“ koju Narodno pozorište dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje na beogradskim scenama, ove godi-
ne dobio je Ljuba Tadić za ulogu Sera u ·
predstavi „Garderober“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Uz obrazlo-
ženje predsednika žirija Petra Volka, nagradu je dobitniku uručila Dara Plaović, nakon čega se Ljuba Tadić obratio prisutnima rečima zahvalnosti uz kratko podsećanje na svoj prvi susret na sceni, sa „čika Rašom“.
Najveće priznanje koje dodeljuje Narodno pozorište svojim članovima Plakete ove godine su dobili Branka Zorić-Vasović, prvakinja drame, Gordana Jeftović, operska primadona, Božana Jovanović, kostimograf, prvak drame Petar Banićević i posthumno, nedavno preminuli glumac NP Rastko Tadić.
Predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta Miodrag Đukić uručio je Nagrade Narodnog pozorišta 21 članu ove kuće uz obrazloženje da su dobitnici „značajno doprineli uspehu pozorišta u protekloj godini“.
Istovremeno, na svečanosti su članovima Narodnog pozorišta dodeljena priznanja za 20 godina „vernosti“ dok su javno pohvaljeni 26 glumaca, kostimopgrafa, dekoratera i ostalih zaslužnih radnika pozorišta.