Borba, Dec 17, 1994, page 14

VIII

Serđo Romano, italijanski istoričar, novinar i publicista

Jasmina Teodosijević

da je posle 35 godina sam dao ostavku

(pre toga bio je i ambasador Italije u NATO-u od 1983-85. i u SSSR-u od 19851989. a jedno vreme slovio i kao potencijalni kandidat za ministra inostranih poslova), gospodin Serđo Romano i sada sa lakoćom i elegancijom vrhunskog diplomate ne baš prijatne stvari ume da iskaže na razumljiv način. Po obrazovanju je istoričar, a ogledao se i kao novinar, publicista i autor knjiga, od kojih je nekoliko poslednjih iz istorije Rusije i SSSR-a. Gostujući je profesor i počasni doktor mnogih svetskih univerziteta, a od pre dve godine predaje istoriju međunarodnih odnosa na Univerzitetu Bokoni u Milanu. Poštovan je kao ličnost od autoriteta i moralnog integriteta.

Upravo zbog tog autoriteta, njegova tvrdnja da je sadašnja kriza, prva kriza na Balkanu koja nije plod mešanja spolja – ima težinu. Najjači utisak koji je gospodin Romano poneo iz trodnevne posete Beogradu, po njegovim rečima, jeste upravo to što su svi njegovi ovdašnji sagovornici pokušali da ga uvere u suprotno.

Evropljani i IJN nisu ušli u balkansku krizu da bi promenili političku kartu ovog područja, · dalje smatra profesor Romano, već pod jakim pritiskom televizijskim slikama uznemirene javnosti. Ako postoji greška Evrope, onda je ona U tome što je permanentno kasnila za događajima i što je, nemajući određeni koncept, u jednom trenutku dozvolila da prevlada nemačko mišljenje o priznavanju prvo Slovenije i Hrvatske, pa Bosne u tadašnjim republičkim granicama.

— Po meni, nema ničeg glupljeg od poređenja Sarajeva 1914. i Sarajeva 1991, 92,

| ako se iz diplomatije povukao 1989. ka-

međunarodni problem. Svako rešenje

prvenstveno zavisi od toga šta smatrate značajnim, prioritetnim. Uopšteno govoreći, mir dolazi (tu imamo primer Jordana i Izraela, Arafata i Izraela) kada sve strane U sukobu shvate da ne mogu da nametnu svoju volju i da se ne može ići do u beskonačnost, a uz to primete i druge ciljeve koji su podjednako poželjni. Cini mi se da će se rat završiti kada Srbi, koji su u ovom trenutku pobednička strana, odnosno strana koja je osvojila više teritorija, odluče da ne mogu da postignu svoj krajnji cilj (ili možda mogu, pa će nastaviti da se bore) i da postoje i drugi podjednako značajni ili čak značajniji ciljevi, kao što je na primer kandidatura za Evropsku uniju ili stvaranje uslova za ekonomski uspon područja itd. Tada će biti relativno/lako pronaći rešenje.

Kolike su stvarne šanse Srbije ili ove Jugoslavije da zaista uđe u Evropsku uniju? I kakve su šanse ostalih država sa tla bivše Jugoslavije?

– Najbolje šanse ima Slovenija, koja je U Esenu i pomenuta. Za druge zemlje šanse su manje i stoga što one još uvek imaju nerešene nacionalne sukobe (Hrvaiska sa Srbijom, Srbija sa Bosnom i Hrvatskom). A Evropska unija ne može da prihvati zemlje koje bi u nju unele svoje nerešene političke konflikte. Naravno, postoje i drugi uslovi koji moraju da budu ispunjeni, kao što su evolucija političkog i ekonomskog sistema ka demokratiji zapadnog tipa i tržišnoj ekonomiji. Time ne kažem da je zapadni sistem bolji od nekog drugog, već jednostavno to da je Evropska unija klub koji ima pravila koja članovi moraju da ispunjavaju. Oni moraju da liče da bi živeli zajedno. Da bi ličili, moraju da imaju slične političke i ekonomske sisteme. A to sa jednim brojem zemalja u ovom području nije Slučaj.

Srbija rizikuje da bude odsečena

93. godine, jer je to poređenje zasnovano na pojednostavljenom novinarskom pristupu", kaže Serđo Romano. Sarajevo 1914. bilo je glavna kriza, zato što su sve granične velike sile gledale jedna na drugu sumnjičavo, misleći da će ona druga izvući korist i prednost. Sarajevo 1991. nije nikoga interesovalo. Postojao je samo konsenzus: nemojmo učiniti ništa što bi pogoršalo krizu. Situacija se promenila već 1993. a posebno tokom 1994. godine, jer su u tom trenutku dve velike sile Evrope, ne čudite se – SAD i Rusija, imale kao zajedničko: slabe predsednike. Klinton je bio slab jer nije imao sopstvenu spoljnu politiku i odlučivao se za akte koji bi zadovoljavali pojedine delove javnog mnjenja (na primer ukidanje embarga na oružje za bosanske Muslimane ili

vazdušne napade). Jeljcin se u 1993. oslo-

bodio parlamenta i usvojio novi ustav, ali vojska koja mu je pomogla sada traži vraćanje kredita, a i opozicija je jaka. U Balkansku krizu njih dvojica se mešaju ne iz snage već zbog slabosti. Ne iz pravih razloga (a to bi bili politički koncepti ili ambicije, planovi za Balkan), već zbog vlastitih unutrašnjih kriza. A to su pogrešni razlozi. Zato, iako sam donedavno mislio da snage UN treba da se povuku iz Bosne, sada smatram da su one veoma korisne, jer sprečavaju Ruse i Amerikance da se konfrontiraju na bosanskorn pitanju. Drugim rečima, dokle god su Evropljani na terenu (Francuzi, Britanci, Španci, Belgijanci), Amerikanci zaista ne mogu da predlože radikalna vojna sredstva kao rešenje krize. Dok su Evropljani na terenu, neće biti veće vojne intervencije. A ako nje nema, onda nema onoga što je predsednik Jeljcin u Budimpešti nazvao „hladnim mirom“. Neće biti hladnog mira kao reinkarnacije hladnog rata.

Jeste li čuli najnoviji stav NATO u korist jačanja Unprofor?

— Ako su se izjasnili u korist Unprofora, onda je to izjava koja je protiv aktivnog učešća NATO u Bosni. Sto više snaga UN imate na terenu, manje NATO može da UčiIni iz vazduha.

A gde vidite mogućnost za stvarno rešenje krize?

— Mema apstraktnog rešenia za biio koji

Rat će prestati kad Srbi, u ovom trenutku pobednička strana odnosno strana sa najviše osvojenih teritorija, shvate da ne mogu postići svoj krajnji cilji da postoje drugi ciljevi, podjednako značajni – recimo kandidatura za EU ili ekonomski prosperitet

Postoji li onda opasnost da se preko

· Balkana povuče nova granica, zid izme-

đu Istoka i Zapada?

— Da, to zaista jeste opasnost. Slovenija će pre ili kasnije postati članica EU. Mogao bih čak da zamislim situaciju u kojoj bi i Hrvatska to mogla da postane, jer ona uživa neku vrstu srednjeevropske pozicije. U Evropi i SAD postoje hrvatski lobiji itd. To se ne bi moglo desiti sutra, već u nekoj ne tako dalekoj budućnosti. Srbija rizikuje da bude odsečena.

Vizija situacije u kojoj nestajemo sa medđunarodne scene, danas zbog međunarodnih sankcija, sutra zbog neke druge podele uloga, nije sasvim optimistična. Šta bi ova Jugoslavija trebalo da uradi da dobije srazmeran međunarodni poloгај2 — Kako ja to vidim, spolja, mislim da bar pokušava da obnovi mogućnost kandidature za EU. (Ja ne kažem da vi to neminovno treba da uradite, jer vi možda imate i neki drugi izbor ili mogućnost). A da biste to učinili, morate da ispunite uslove. To nas ponovo vraća na rat u Bosni, kao i na političku i ekonomsku evoluciju. Određeni problemi su u rukama Jugoslovena, posebno Srba, ne u našim rukama. Ja se iskreno nadam da novi zid preko Balkana neće biti izgrađen. Srbija je deo evropskog kulturnog nasleđa. Istina je, može se živeti bez svakoga, bez bilo koje pojedinačne zemlje. Ne postoje nezamenljivi. Ja mogu da zamislim i situaciju u kojoj bi, ako Italija pođe pogrešnim putem, ostale evropske zemlje otišle svojim. Evropa je formulisala i dva principa koja su uveliko na probi u sadašnjem konfli-

ktu na tlu bivše Jugoslavije: princip nepovredivosti granica i princip prava naroda na samoopredeljenje. Je li problem u principima ili njihovoj interpretaciji?

— Da bi se ovo razumelo, mora se ići čak do helsinškog dokumenta KEBS, gde su ova dva principa zapisana jedan do drugog. A oni su u kontradikciji, ı često se u istoriji, politički, ne mogu zajedno primenjivati. Oni su zapisani 1975. sa implicitnom pretpostavkom da pravo na samoopredeljenje niko neće koristiti, jer je situacija tada bila čista. Postojala su dva bloka. Kraj hladnog rata doneo je dilemu: jedan ili drugi princip. A to su Evropa i SAD doživele kao pretnju i požurile u Pariz novembra 1990. u nadi da će potpisivanjem pariske povelje izvesti čudo i zamrznuti mapu Evrope. Jer, svako je bio preplašen onim što bi se moglo desiti ako bi princip nepovredivosti granica ustupio mesto principu samoopredeljenja.

- Posebno u tako osetljivim područjima kac

što su Centralna i Istočna Evropa, gde etnička homogenost nije pravilo i gde se, kao u sistemu kineskih kutija, svaka nacionalna grupa nalazi unutar druge, šire nacionalne grupe i tako redom. U Centralnoj i Istočnoj Evropi veoma je teško stvoriti striktno nacionalne države, jer na početku imate veoma komplikovanu situaciju. Vaša istorija nije istorija nacionalnih identiteta, već istorija višenacionalnih imperija. Naravno, možete stvoriti i nacionalne države, ali hirurški, na dramatičan način. Na primer etničkim čišćenjem. Ali, to je veoma teško izvesti u vreme kada su oči svetskog javnog mnjenja uperene ka vama. Ono što je bilo shvatljivo u prošlom veku (a u prošlosti je bilo mnogo

'grada. |

etničkog čišćenja) sada nije prihvatljivo. Posredstvom televizije, ljudi su postali direktni svedoci onoga što se dešava u drugim delovima sveta. Proces je stoga objektivno mnogo teži nego kada je stvarana Zapadna Evropa.

Pomenuli ste razlike u mišljenjima u odnosu na neke beogradske sagovornike. Bili ste i gost SANU, koja se smatra kreatorom određenog „memorandumskog“ koncepta položaja Srbije. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

— Memorandum iz 1986. je na mnogo načina izuzetan dokument, iako se sa mnogim stvarima ne slažem sasvim, na primer sa poglavljima o Hrvatskoj i Kosovu. Opis političke evolucije Jugoslavije posle Ustava iz 1974. godine smatram vrlo perciptivnom i inteligentnom analizom. Mislim da je Memorandum Jugoslaviju 1986. godine video kritičkim i pesimističkim očima. U izvesnom smislu može se reći da je ono što se posle desilo, bilo logičan rezultat situacije koja je u Memorandumu opisana. Akademija je tu odigrala visoko-intelektualnu ulogu. Ne slažem se sa delom koji Srbiju predstavlja kao istorijsku žrtvu. A to je, na žalost ono što se čuje kada se razgovara sa visokim intelektualcima»kultivisanim ljudima. Smatram to ne samo istorijski diskutabilnim nego i nedovoljno objektivnim kada se primenjuje na bliske događaje u Jugoslaviji. A ovde se Io stalno ponavlja zajedno sa komplementarnom idejom.o stranom mešanju, ili zaveri. Sankcije tu daju dodatni argument?

— Smatram da su sankcije gotovo uvek pogrešna mera, jer su im.rezultati generalno suprotni od željenih. One su i politički amoralne jer pokušavaju da upotrebe narod protiv vlade, zasnivaju se na pretpostavci da će narod svrgnuti vladu koja je loša. To je filozofija koja je u pozadini sankcija (u slučaju Iraka, Libije, Kube...). To smatram neukusnim i nisam siguran da bi ljudi spolja trebalo da preuzmu tu vrstu odgovornosli. Ako vlada i nije u pravu, ako je autoritarna, diktatorska, to je uvek rizična operacija. Može se postići i suprotan rezuitat, jer sankcije vlastima daju moralni autoritet da izvrše nacionalnu homogenizaciju, mobilišu javno mnjenje protiv spoljne pretnje. U slučaju Jugoslavije, sankcije su imale i do određenog | stepena korisno dejstvo. One su pokazale | razliku između Srba iz Srbije i Srba iz Bo- | sne, obelodanile potencijalni rascep (oprezan sam kada o tome govorim jer ne znam | dovoljno). Lično mislim da je vreme da se | sankcije ukinu, da se Jugoslavija vrati u me- – đunarodnu arenu kao pregovarač i igrač, jer |. verujem da bilo koje političko rešenje nemi- || novno mora da ide preko Jugoslavije, Beo- |