Delo, Apr 01, 1903, page 114

П0РОД11ЦА П0ЛАЊЕЦК11X 109 те ту људско срце у неколнко претрне. Полањецкн је опазио: да .је главни израз на њеном лнцу и у њенпм очима био нзраз бескрајна, ледена пренеражења. Каогод што јој у очима не бејаше суза, тако јој ни на уснама не бејаше речи, него само неки трагпчнп, детињи шапат, пз којега се могло познати да њене мислн не обухватају потпуно несрећу, него пде око снтнпца што је прате, хватајући се за њнх и обасипајући их тако брижљиво, као да је дете још живо. У соби, која је сад прерушена на жалост, лежала је Литка мирно у цвећу, на атласном одру, и ничега јој впше нпје требало. Дотле се мати од бола подетињила, заустављала час код ове, час код оне ствари, која бп детету могла затребатп. Кад бп дошли да је одведу од мртвог тела, она се није опирала, само је губила н остатак присебностп и почпњала јечати, као да јој ко навалице задаје бол. Полањецки п Хвастовски, њен девер, који бејаше стигао пред само кретање спровода, покушаше да је изведу у тренутку, кад ће се сандук заклопити, алн кад она стаде дозивати дете по имену, обојпцп клонуше руке. Већ се спровод крете, као и обично, напред иопови и певачи а позади маса кола и света, а десно п лево маса света, која у модернпм градовима тражи оно псто уживање у туђој несрећп какво је публика класичних градова имала у цирковима. Госпођа Емилија ишла је за колима са девером и Марином; лице јој је било сухо и без живота. Она је очима видела само једно н њене се мнсли само тим бавиле. Случајно је један прамен плаве косе вирио изван ковчега. Целим путем, нпје спуштала очију с ковчега непрестано говорећи: „0 Боже, Боже! захватили детету косу!“ Код Полањецкога туга, умор, нервно растројство због неспавања, све се то окрете у неку несносну тегобу, да га час по час све нешто нагонило: да се врати с пола пута, да оде кући, да се бацп на какво канабе, те да не мисли ни о чем, да не воли нпкога, да не осећа нпшта. Тај налет саможивостп га у псто време задпви и побунн против њега самога; знао је у исто време да се неће вратити, да ће иопити ту чашу до дна, те да ће пћн до краја, не само зато што је тако ред, пего зато што ће туга за Литком п оданост нрема њој бнти јачи од егонзма. Осетио је сад потпуно да су се сва његова друга осећања збпла у страну, усахнула, и да за цео свет нма бар за овај мах у његовом срцу једно велико ништа. У осталом његове мисли и осе-