Delo, Apr 01, 1903, page 115

110 Д Е Л О ћања ударише потпуно у несагласност, која се састојала пз спољних утисака, којп су брзо један други замењпвали, из опажаја учињених не знам чега ради, и потпуно механички помешаних са осећањем жалости и бола. Овда онда би погледао у куће поред којнх је пролазио спровод п разазнавао бп њихове боје; сад би опет запалго какву дућанску фирму, па би је прочптао, не знајући зашто то чини; сад му опет дође на ум како су иоиови престалп певатн, али ће опет брзо почети и чекаше да се опет нрекину ти тужни гласови, чисто страхујућн. Час је опет размишљао онако као што чини човек који се буди иза сна, па би хтео да дозна је ли то сан или јава те говораше: „Ово су куће, а ово фпрме, ово мирнше тамљан, а горе на колпма лежп Литка, и ми идемо на гробље...“ II наједаред га опет спопаде силна туга за тим милим дететом, за оном милом главицом, која му се толико пута осмехнула. Сећао се каква је бпла још пре давно, и у последње време; сетно се како је носио у Рајхенхалу, кад се враћао са Тумсеа; па онда на селу код Бигјелових, па у граду код г-ђе Емилије, где је зборила да би волела да је бреза, н најзад, кадје, пред саму смрт на неколико сахата, молила Марпну да за њега пође. Само нпје рекао: да га је Литка волела као одрасла девојка и да је, заручујућн га са Марином, учинила жртву, јер се неисказана осећања тога детета не би могла ни одредити тачннје. Осећао је он ипак доста да ту има нечега на ту форму и да је било места жртвовању, које је пзишло пз оне дубоке и изузетне оданости, коју је то дете према њему осећало. Па како се губитак најдражијих створења осећа помоћу штете која човека сналази, то је и Полањецки непрестано понављао: „То је било једино створење, које ме одиста волело! Никога више сад немам на свету!“... А кад нодиже очи иа сандук п внде онде оно плаве косе коју је ветрић кретао, ноче у себп попављати све оне признве, којима се Литки обраћао за жнвота њена. Већ стаде осећатп како га сузе гуше, зато што је то дозивање без одзивања. Пма нечега страшнога у том нехајању умрлпх. Кад лице, које је осећало сваки поглед, постане неосетљивим, оиа која волн — хладном, блиска у свакодневиом животу и пајближа срцу — званичном и далеком, онда нншта не помаже понављати у себи: „Смртп! Смрти!“ Поред свега бола, који нзвнре пз губптка, осећа човек још као неку обману која срце цепа, као иревару самога срца, што је све проузроковало "но мртво тело, ко.је остаје глухо према нашем позивању. У