Delo, Apr 01, 1903, page 116

ПОРОДИЦЛ ИОЛАЊКЦКИХ 111 дупш Полањецкога беше осећај: да је Литка отимајући се од њега и одлазећи у крило смрти њему учинила неправду, те од блиске постала далеком, од срдачне званичном, нечим узвишеним, светим, а у исто време потпуно равнодушним, да пуца срце матери и најближим пријатељима. У тим осећајима Полањецког било је много саможивости, али да није те саможивости, којој су најпречи њени губици, и којој су сопствени губици на уму, људи, који одиста верују у загробни живот п срећу иа оном свету, не бн ни жа-лили за умрлима. Пратња изађе пз града на отвореннји н впднији крај и кад се пређе ђерам, пође дуж гробаљског зида, окићена низовнма просјака, и венцима цвећа намењена за гробове. Пред вратима од гробља све се зауставп, Литку скинуше, н Нолањецки, Букацки, Хваетовски и Бигјел нонеше је до очева гроба. Изгледало је да је већ на гробљу почела она тишина и празноћа, која обично царује на дому, кад се људи врате с погреба. Дан је био миран, сив; овде онде падало је без шума пожутело лишће. Црна дрвета без лпшћа, са врховима од тананих у светлостн као стопљених гранчица, налик на утваре, шарени и белп споменицп, опало лишће што покрпва дуге и просте алеје, све то изгледаше на нека Елисејска поља, пуна дубока мира, али и дубоке санане меланхолије. Ковчег је био већ над отвореним гробом. Зачу се: Кесрпеш ае!етат“ а после „Атта етз“. Кроз хаос својнх мисли и утисака Полањецки виде, и поред своје велике туге, виде као у сну: окамењено лице п укочене очп г-ђе Емилије, код Марине сузе, које су га срднле у овај пар, бледе образе у Букацкога, с чијих се црта могао читати лено, како га је његова философија о животу, не имајући овде никаква посла, потнуно напустила пред уласком у гробље, и Литкин сандук. Кад стадоше на заклопац сипати по прегршт песка, учнни п он што и други, а кад спустише сандук у гробницу н стадоше затварати каменим плочама, њега опет стеже нешто у грлу те све о чем је тада мислио и што је гледао претворп му се нп у шта. У себи је понављао само: „До виђења, Лито!“ Кад се носле сећао тнх речи учиниле су му се ништавне према духовној бурп коју је издржао, и на том се све и свршило. Свет се разилазио. Њега носле нешто времена пробуди ветар, који се зададе из даље, између крстова. Сад је код гроба вндео г-ђу Емилију с Марином, Бигјелову, Насковскога са стрицем Литкиним. Рекао је да