Delo, Apr 01, 1903, page 99

94 Д Е Л 0 кад је био млађи. Једино што би, кад мајстор му прави вечеру, као из захвалности. II једино што би тада онако као пре иевао нз свег срца, раздрагано, занесено. Иначе ии са Јованом, Сарајдаром, Чукљом нпје онако више ишао по свадбама, весељима. Не што се либио њих, сматрао се за вишега, него једино из стида. Бојао се да тим својим већ чувеним, као обавезним певањем чим се он појави у ком друштву, не почне да постаје већ досадан; да не постане као нека врста свирача, певача, и то као плаћени. Зато се све више новлачио. Стид га било да пева, а још мање као пре, и као што је само он осећао, знао; да нева сетне, љубавне песме; да у њих уноси ону своју, лнчну топлоту, раздрагану — ох, толнко тешку и милу! — тугу, бол. Бојао се да не кажу како се већ мази тиме. И зато је све више, радије певао црквене песме, псалтире које је код владике учио. Њих је радо певао зато, што је у њих чисто уносио оно од свога што се стидео да каже у овим, световним песмама. Јер ово су црквене, свете песме и ту нема нико да му замери, посумња, као што би, кад би певао неку обичну, љубавну песму, па у њој спомињао драгу, име какво, те ко посумњао да он сигурно на ту и ту мисли, и зато тако чежњиво, страсно пева. Овде тога нема. Псалтири, тропари то су свете песме и нема ту ко да посумња, помисли рђаво и онда он може њих да пева до миле воље, свуда, на сав глас. (Наставпће се)