Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, page 402

ЏИНЦГАВОКО ГОВЕДО

чито са Др. Драгутином Најманом интенсивно радити око буђења и ширења хрватске свести у Осеку и околини. Основао је Хрватски Сокол, а учествовао је и при оснивању других хрватских друштава и привредних институција. Учествовао је и при оснивању дневника Народне Обране (доцније Хрватске Обране) у Осеку, у коме је много и сарађивао. 1906 био је изабран за посланика на хрватском сабору, као присталица хрватско-српске коалиције. 1910 приступио је Независном Cpeдишњем клубу, који је подупирао бана Томашића, али га је брзо напустио, и тиме је проузроковао његов пад. После тога П. се придружио хрватско-српекој коалицији, која га је бирала и за делегата на заједнички хрватско-угарски сабор. 1910 био, је подначелнихк, а 1914 начелник града Осека, све до краја 1919. Сада живи као адвокат у Осеку. M. Д-г.

ПИНЦГАВСКО ГОВЕДО (Ршпхвавег Кша) има своју домовину у срцу Алпа, у аустриској покрајини Салцбург, нарочито y Rauriser-, Gasteiner-, Fuscher-, lTaxenbachNomnHaMa, y Pinzgau-y и Pongau-y, по коме је и добило име. Ова пасмина је чисти рипирвелиз зиђересјез Наћп, а Добила је у Салцбургу нешто брахицерне крви. Прадомовина П. Г., по најновијим налазима, била је у предалшиским моренским подручјима Баварске, т. ј. тамошње једнобојно црвено тговедо представља исходни тип данашњег П. Г. Карактеристична је боју данашњег П. Г. Темељна боја је жуто-црвена до жестењасто-смеђа. Осим тога има од репа преко хрпта до леђа бело у облику трокута, исто тако бео трбух и прса са белим прутама преко стражњих и предњих ногу. IL Г. једнако је способно за продукцију меса, млека и радне снате т. ]. има комбинирана својства, те је врло добро радно блато, лако се тови и даје добро месо, а даје и довољно доброга млека. П. Г. је врло отпорно и чедно у крми, ванрелно добро искоришћује пашу (планину). Шросечна, тежина крава у торским крајевима, је 450 кт, а у долинама, до 700 кг. Горски тип даје просечно 1.800 л, а долински до 3.000 л млека. тодишње.

Због својих врлина П. Г. се брзо раширило те данас имамо П. Г. већ у звеликом делу Штајерске, Корушке и Тирола у Аустрији и у Оловеначкој. Осим 8Baпадног и јужног дела Оловеначке, где се TL Г. већ давно потпуно удомило, дошло је оно при крају прошлога века у Хрватску-Славонију и у Босну-Херцеговину, и то било за узгој у чистој крви, или у сврху укрштавања Ca домаћим блатом. У те сврхе П. Г. је ванредно способно, те су мелези врло добри, због чега су цели крајеви прешли на тај узгој. Најбољи су узгоји у нашој држави, у Оловеначкој, нарочито на Горенском. II. Г. би се до сада већ много више раши-

_ — 390 —

рило у нашим крајевима, да се није раније званично толико форсирало сименталско товедо. У будуће ће се морати посветити већа пажња П. Г., које је врло добро сељачко благо, те ће се још У много већем броју гајити у нашим крајевима. (В. Мелталско говедо.) С. Улмански.

»ПИОНИР«, Д. Д. ЗА ТЕХНИЧКА ПРЕДУЗЕЋА, Београд. Основано је 1919, а. 1921 је претворено у акционарско друштво. Капитал је 10,000.000 Дин. Бави се пројектовањем и извршењем грађевина, производњом грађевинског материјала и сличним пословима. Има у Београду цигла-

ну, у Топчидеру мајдан камена. С JI.

ПИПЕРИ, племе у црногорским Брдима. Има до 1.000 домова и око 6.000 душа. На истоку од П. су брђанска племена Кучи и Братоножићи, од којих их одваја река. Морача. На северу су племена Ровца и Морача, на западу Бјелопавлићи и Никшићска Жупа, а: на југу стари град Спуж. Племенска област има два дела: јужни, између река Мораче и Зете, и око шпланине Броћника и Каменика, где је племенско седиште, и у ком су стална насеља, и. северни, који је племенска планина, где су пространи предели Штитово и Лукавица са добрим пашњацима. ПЏланина је новија пиперска тековина: задобили су је у 18 веку. Она је одвојена Бјелопавлићском ШПланином од племенског седишта, ненасељена је и служи 88 летњу испашу.

Седиште племена П. је кречњачки карски предео. Средином његовом пружају се планине: Луњевик, Броћник и Камени, високе 1.600—1.300 м. Од тога гребена земљиште се на свима странама поступно спушта: на источним југоисточним одсецима, слази у Коњарску Долину Мораче, на југу се стеновитим одсецима. ступњевито спушта према Зетиној Долини, између којих су подови са земљом за обрађивање. На тим подовима су од старине најзнатнија пиперска насеља. На, западу од гребена су висока поља Копиље и Радовче. Има нешто шуме, али је земљиште већином голетно. Најлепши је најнижи део Ш. на југу, између река Зете и Мораче. Ту су широки подови са највише торе, воћа и винограда. У јужном и југоисточном крају племена има живих вода; унутрашњост се служи BOћином убловима. У нижим деловима. је клима тако блата да успевају смокве, шипци и винова лоза, а у вишим влада права континентална, клима. Ш. се баве највише – сточарством, 8aTHM земљорадњом, а нешто и воћарством и пчеларством. Сем личне својине у земљишту постоје по селима и браственички, а у плацини опште планински комуни.

П. су врло старо племе, основали су га Срби још у прехришћанско доба и дали