Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, page 403

му то име. То је старо племе дуго времена захватало само један део садашње племенске области, и то онај, што се пружа дуж Мораче, тде су насеља: Рогами, Ђаћи, Стијена, Мрке, Близна и др. Планина старих П. била је Каменик, Зрзање и Трмање. Неколико топографских имена у том делу племена сведоче о. томе, да су Срби, који су се ту први настанили и основали племе, затекли балканске староседеоце. Њих није било мното и временом се извршило стапање између њих и Срба. У историским споменицима, се племе П. помињу први пут 1496. Слава старих П. је од давнине Аранђелов дан.

Доцније су се у овом старом племену TL извршиле знатне промене и оно се увећало на овај начин. До пре још четири века у садашњој пиперској области налазиле су се три мале и засебне трупе: највећа с именом П., друга, која се звала Лужина, и трећа, најмања група, Мугоши. П. су били ово старо племе. Лужани су тада, као и сада, захватали Црнце, Сеоце и Ожеге, планина им је била Радовче. Мугоши су становали у Копиљу, били су остатци несрпског становништва, посрбљени Власи. Од половине 16 века и за неколико деценија доцније доселило се у старо племе П. неколико породица из села ЈЛутова у Братоножићима. Ове су се породице брзо намножиле, потисле многа браства старих П. и рашириле се скоро по свима селима овог старог племена. Они су себе прогласили за праве Il. и осниваче племена, а остале Џ., праве осниваче племена, називају сада »стари свијет«.

Досељеници из Братоножића већ од пре три века играју главну улогу у животу племена; из њихове је средине још крајем 16 века био изабрат и племенски војвода. Најача браства ових досељеника, који сада чине главну масу племена, су: Вукотићи, Јазаревићи, Ђурковићи и Џетровићи. Када су се намножили међу старим П., те им је ту отешњало, ови су досељеници, заједно са старим Џ., напали, пре око триста и педесет година, најшре на Мутоше у Копиљу, заузели њихово земљиште и њих прогнали оданде. Мутоши су се преселили у ЈЉешко Поље, где и сада живе. Затим су напали на Лужане у Црнцима, и натерали их, да уђу у састав племена и да приме име Џ. Најзад су П. проширили планину освајањем, пре око сто и педесет година, Штитова, и Јукавице од никшићеких муслимана. Тако је дошло до садашњих траница и етничког састава племена. Од целог становништва стари ШП. чине једну петину, толико и Лужани, а досељеници из братоножићоког села Лугова две meтине. Сем њих има и неколико породица. децнијих досељеника, из околних племена.

П. су водили честе и тешке борбе с 'Турцима, највише са Спужанима, Подтори-

ПИРЕЦ

чанима и никшићеским муслиманима. Шризнати су као добри јунаци. После неуспелог напада Махмуд-паше Бушатлије Ha IL и Бјелопавлиће, присајединили су се П. 1796 Црној Гори. Од половине 17 века, основан је у племену манастир 'ћелија, у коме почивају мошти (Оветог Отевана (Стеван Шиперски, 20/5).

Литература: Ј. Ердељановић, Постанак племена – Шипера (Етнографски Зборник, 17). П. Шобајић.

ПИПЕРСКИ СТЕВАН, пустињак и светитељ црногорски (1697 — 94/2. 1730). Родом је био из Жупе, у племепу Никшића. Постригао се у манастиру Морачи. Живео је у Ћелији, у каменој стени близу села Црнаца, у племену Пипера, где му се и данас налазе моћи. Народ га је протласио светитељем, па га је и црква признала. Тропар и кондак написао му је патријарашки протосинђел ПЏартеније Шавловић, потоњи епископ посвећења у КатрЛСВЦИМа. ПО И

ПИПИН А. НИК. један од најистакну тијих руских западњака, противник и критичар есловенофилства 'и одличан научник (1833. — 1904). Био је професор. петротрадског Университета, али је морао напустити Университет, па је остао приватни научник, доцније академик и публицист (стални сарадник Савременика (од 1869), а доцније Вестника Европе (од 1867). Испитивао је стару руску књижевност, њене везе са западом, а нарочито културну историју Русије у 19 веку. Израдио је, заједно са B. Д. Опасовичем, Преглед историје словенских књижевности (прво изд. 1865, друго 1879—1887). И sa нас има значаја његова Историја руске литературе. ЈУ (1902—1903). Тако исто је значајна. П. Историја Руске Етнографије.

АШ BB.

ПИРА (искуство, пракса), вивзантиска, правна збирка у 75 одсека, коју је саставио непознати писац у првој половини 11 века. У П. су прикупљена решења 10јединих правних случајева из праксе чувеног византиског правника и судије НЕвстатија Римљанина, са цитатима из Baсилика. Дело нам пружа слику правне праксе и византиског судства у 10 и 11 веку. Ро JJ.

ПИРЕЦ АЛФОНЗ, писац (13/11 1860, Шмарјета, код Птуја — 6/7 1909, Крањ). П. је свршио тимназију у Љубљани (1571 до 1880). Студирао је неколико семестара. философију, после права, у Бечу. Постао је 1887 управно - политички чиновних У Љубљани, служио је од 1888 у Логатцу, 1890 у Кочевју, 1891 у Кршком, од 1901 био је срески поглавар у Крању. — II. је објавио 1882—1888 у Љубљанском ЗвОну неколико песама (једну још у (СОловану, 1905), 1884—1890 већи број новелица. Сарађивао је и на Вртцу. У П. новелама превлађују сентиментални љуба

= 301