Pravda, Apr 29, 1934, page 15

29-IV -34

~ П Р А В Д А : ЛИСТИЂИ ИЗ БЛИСКЕ РУСКЕ ПРОШ Књижеоници, новииар подмитљиве величине РУСКИ РЕВОЛУЦИОНАРИ СУ ОРГАНИЗОВАЛИ ТЕРОР НОЕ ХОНОРАР ОД ВЛАДИНИХ ЛИСТС ОДЛОМЦИ ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГ РУСКОГ

ном и раскошном животу. Он је у омнљсном рссторану „Ла ри" сваког дана од 12 до 2 часа примао свс могуће револуционаре, са којима је ковао завере и револу цнје против свнју зсмаља света. Поред тога, страсно је испијао ча-

Г. Троцкн ше одлнчног старог француског вина марке „Мутон-Ротшилд". Када први покушај атентата на великог кнсза Сергеја у Москви није успео (Борнс Савинков је тре бало лично да баци бомбу у кочиЈе велнког кнеза) он се пред својим друговима у Паризу изговарао овако: — Верујте ми, другови, нисам имао срца да убијем великог кнеза Сергеја... Знате ли ко се са н>им налазио у кочијама?... Крај всликог кнеза седела су н>егова два зла тна детета... Човеку да срце пукне, али не може ваљда бацати бомбу у кола у којима су деца?... Овај очигледни цинизам ниЈ *е освестио праве руске револуционаре. Они су и даље слепо веровали Борису Савинкову. Нису долазилн на помисао да је Савинков од бацан>а бомбе одустао не због дсце великог кнсза Сергеја, већ због бо Јазни за свој' сопствени живот. Јер када се попео на степеницу ко чија, морао одмах бацити бомбу, а тада би и његов живот бно у највећоЈ* опасности. Борис Савинков је радиЈ*е препустно таЈ* непријатан посао другоме — лудаку. Нашао га је убрво. То је бно млади фанатик, душевно неурачунљиви студент Каљајев, ко-

ји Ј*е боМбу — служеКи се ваљда искуством Бориса Савинкова — ба цио у кочије великог кнеза Сергеја не гледајуНи да ли се поред кнеза налазе н>егова дсца... Срепом, деца овога пута заиста нису била у ко-1 лима. Велика кнегнв>а желн да се упозна са атентатором... Кнез Сергеј Ј "е разнет у парампарчад, а Каљајев је завршио свој млади живот на вешалима... Доцније је велнка кнегиша Марија, старија кћи погинулог великог кнеза Сергеја, изразнла сасвим јавно жељу да се упозна са „галантним атентатором" Борисом Савинковим, који јој је „спасао жнвот"... Колнки ефекат је тиме Борис Савинков постнгао чак н на царском двору није потрсбно нарочито говорити. Он је личио на ромаитич ног бандита на кога се чак ни вла сти не могу много да љуте... Сасвим је природно да је Борис Савинков после овог „племенитог" геста био дуго јунак ресторана „Ла ри" у Паризу. Атентатор — романснјер Мора се признати да је Борис Савинков био не само одличан организатор и говорник, век и врло јак на перу. Док се још није знало да Борис Савинков стоји на челу терористичког покрета прве де

цениЈе двадесетог века у РусиЈН, I сама влада га је помагала хонорарнма! Колика кратковндост и не-! обавсштеност царске политичке по | лиције! Савинков ее истакао као романси ер, што га није спречавало да орга низује тајно атентате на оне од кој..х је добио велике своте новаца за своје романе. По наредби саме вла де, његови романи су продаваггн ши ром Русије. Поред тога, Борис Савинков је могао сваке недеље у једном московском владином листу да пише фељтоне и за то Ј *е добијао такође врло лепе хонораре. Али не чуднмо се томе. Чувена [ петроградска полнтичка полиција „Охрана" у више махова ј *е на дра стичан начин доказала своју неспо, собност, па стога није чудо што је' Борис Савинсков могао, пишући ро мане и фељтоне, припремати атентате пакленим машинама на цара и љегове министре.

нама несметано прнлично обилну новчану помоћ царске владе. То звучи као парадокс, па ипак је цела истина. Сем Савинкова, и други руски ре волуционари — интелектуалци били су дуже време сарадници руских листова за које се знало да уживају потпору царске владе. Тако су чланцн и фељтони једног Троцког, Чернова, Цензинова н дру гих врло често угледали света у ступцима царске пггампе! За тај рад револуционари су добијали уредно исплаћивапе хонорарс н тантијеме. Троцки се годинама издржава само од тих хонорара. А сасвим ј *е природно да су сви они бар један део тога новца давали у револуционарне сврхе, за на бавку динамита и осталих потреба руских терориста... Када се о Троцкоме и другима већ знало у РуснЈи чему служе, руске власти нн тада ништа нису чиниле да се њихова дела, штампана и ширена у Русији, забране- Шта внше, полиција није забрањивала нн оне стране листове и часописе који су објављивали ратоборне и непријатељске написе Троцког и другова уперене против царистичког режима. Па ипак, руску владу су тада сви

Страна Т

оптужнвали због њене „варварскђ цензуре штампе..." Азеф н Савинков Што Борис Савинков, упркос својих смелих планова и сталног учешКа у атснтатима у Русији, годинама није пао у руке руске полиције, може се, у првом реду, објаснити тиме што је он одржавао пријатељске везе са злогласним Азефом, који је у политичком авантурнзму далско надмашно и самога Савинкова. Тај Азеф је званично важио као вођ руских терорнста, а незванично је дуги низ година био тајни по ререник петроградске тајне полици је и шпијун који је многе револуционар4 отерао на вешала н робију. Савинков је Азефу могао захва лити што га руски агенти никада нису могли да ухвате. Азеф је имао одличне везе са полицијом и био обавештен о свему пгго је полицнја зиала или предузимала про тив Савинкова. Пошто је Азефу Са винков у многим мрачннм пословима био неопходно потребан, он је свог пријатеља и помагача чувао и /»авао му благовремено миг да се удаљи из Русије. Што се тиче самога Азефа, не желим тврдити да сам нашао решење његове велике тајне. Та тајна, вероватно, никада неће биги расветљена. После његовог демаскирања, ре волуционари су Азефа назвали „најопаснијим агентом провокатором свију времена". Упоредо с тим царистичка полиција оптуживала је Азефа да је револуционарима много више услуга учинио него полицији... (шшииппишптитшиппппшшиппппг^тшпшшмттипппаЕВВ

Управник г. др. М. Матић о афери у вепииобшнервчној бопници

Молим да у идућеи броју „Прав« ле" исправиге моју изјаву, која је и:-<ашла у 10.586 бр. „Прзвде" од 26 априла 1934 г. на седмој страни, први стубац, поред осталог тачног текста ове редове: ,Ј1оред тога сматрам, да је безусловио потребно, како то уосталом и закон прописује, да се за управника болнице постави лнце, које ће битн нарочито п"1ставл>ени управник—ле» кар, без одељењз (а не нелекар, као што то у том тексту стоји) и којн ће моћи, станујући у болнкии. да врши стални надзор над болничким особл>ем". Ову грешку учннио је дописник „Прсвде" свзкако омашком. Примите, г. уредннче, н овом прилнком израз мога пош^озања, Др. Мнша Матнћ. — В. Бечкерек, 26. априла 1934. године.

ЛИСТИЋИ ИЗ БЛИСКЕ РУСКЕ ПРОШЛОСТИ Књижеаници, нозинари, бомбе и подмитљиве величине у Русијн РУСКИ РЕВОЛУЦИОНАРИ СУ ОРГАНИЗОВАЛИ ТЕРОР НОВЦЕМ ДОБИЈЕНИМ КАО ХОНОРАР ОД ВЛАДИНИХ ЛИСТОВА ОДЛОМЦИ ИЗ УСПОМЕНА ЈЕДНОГ РУСКОГ ДВОРАНИНА

ном н раскошном жнвоту. Он је у омиљсном рссторану „Ла ри" сваког дана од 12 до 2 часа примао све могуће револуционаре, са којима је ковао завере и револу цнје против свију зсмаља света. Поред тога, страсно је нспнјао ча-

ји Ј*е боМбу — служећи се ваљда искуством Бориса Савинкова — ба цио у кочије великог кнсза Сергеја не гледајући да ли се порсд кнеза налазе његова дсца... Срепом, деца овога пута заиста нису била у колима. Велика кнегпња желн да се упозна са атегггатопом...

И Троцкн је добнјао хонораре од царске штампе Није, уосталом, случај Бориса I Савиикова усамљен. Бар половина |спију активних руских рсволуцнонара, теростиста и интелектуалаца који су радили на пропастн царнстичког режима уживали су годи-

оптужнвали због њене „варварск^ цензуре штампе..." Азеф н Савинков Што Борис Савинков, упркос својих смелих планова н сталног учсшћа у атснтатима у Русији, годинама није пао у руке руске полиције, може се, у првом реду, објаснити тиме што је он одржавао пријатељске везе са злогласним Азефом, који је у политичком авантурнзму далско надмашно и самога Савинкова. Тај Азеф је званично важио као вођ руских терорнста, а незванично је дуги низ година био тајни по ререник петроградске тајне полици

4. Кад Ј *е већ реч о наЈ *већем пустолову свију времена и једном од најпрепреденнјнх политичкнх хохштаплера, као што је бно Борис Са винков, да поменсм још неке детаље у везн с тим човеком. Нн руска полнтичка полиција, ни руски терористи, а још мање руска публика, ннсу бнлн начисто са правом лнчношћу Борнса Савингова н њсговим акцијама. Народна пггампа учинила је да је Борнс Савинком проглашсн апостолом руске револуције. Овог човека окруживао је ореол легсндарне славе. Шта внше, Борнсу Савннкову су прнписнване и такве заслуге за револуцију које он ннкада није стекао. Тако се руска јавност читаве прве декаде овога века свако полнтичко убнство н атснтат приписивала Борису Савинкову. Све те атентате је тобоже Савинков ор ганизовао, сваку бомбу, скоро, бацао Ј *е он... Какво непознавање ствари! Постоје документи који Борнса Савннкова прнказују у сасвим другој свстлостн. Он није апостол револуције, нн мученик, нн неустрашивн борац за народне слободе. Он је, уистинн, само једном извршио својом руком убиство, убивши једног старијег ненаоружаног полнцијског чнновника у Петрограду. „Ннсам имао срца да убнјем великог кнеза Сергеја~/* У истини, Борису Савннкову није бнло ни потребно да сам врши атентате и убиства. Он је био одличан говорник и увек је наилазио на довољан броЈ* фанатичних и хнстеричних младића којн су радо стављали свој живот на коцку да изврше неки смели план о атентату за љубав Савннкова. А шта је за време атентата радио Савинков? Он је контролисао рад својих фанатичннх омладинаца, али из пристојне даљине... Не само да је чувао своју кожу од затвора, већ и од тога да му комадић бомбе не дође сувише близу. Док су млади руски атентатори бацалн паклене машине на кочије цара и министара, Борис Савинков је у неком прикрајку, у капији, са мефистофелским осмехом око усана, посматрао своје жртве: цара, министре и атентаторе. Јер сви они били су жртве тога ђавола у људском облику... . После сваког атентата н убиства у Русији, Борис Савинков се журно удаљавао нз земље. Знао је да ћ® пс^роградска и московска полиннја њему приписивати атентат. Да нзбегне хапшење, он Ј*е одлазио у Париз, где се одавао безбриж-

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

— Смешно, рече. Зар не зна те да се то противи енглеским законима? Кад бисте после увиђаја скупили неке доказе, он да је суд надлежан да реши проблем. — Убицу треба тражити међу члановима овог друштва, из јавио је Даф. — Можда, али где су вам докази? Иначе, морам, нажалост, изјавити да ће група доктора Лофтона продужити пут. — Видећемо, промрмљао је Даф и отишао. У себи је признао да мистер Гилов има право. Увиђај који је извршен сутрадан пре подне није донео позитиван резултат. Чланови друштва и послуга по новили су своје раније исказе. Доказа није било и власти нису имале разлога да ма кога ухапсе. Даф је приметио ироничан

осмех секретара посланства Ги лова. Идућих дача Даф је неуморно радио. Посећивао је јувелире и заложне банке, надајући се да ће наћи други део оног ланиа који је убица оставио у хотелу „Бром". Доктор Лофтон се у међувре мену спремао да са својом групом напусти Лондон. Госпођа Потер и њена ћерка имале су намеру да се у петак ирате кући. Кад је Дак у петак поподне ушао у своју канцеларију у Скотланд Јарду, на своје најве ће изненађење, угледао је Панелу Потер и госпођу Лотимер Лисе. — Какво изненађење! — рече Даф. А ја сам мислио да сте от путовали, госпођице Потер. Девојка је завртела главом. — Мама се вратила кући, а ја ћу путовати даље. У друштву I оспође Лисе. Ви се познајете, зар не? — Наравно, потврдио Ј« инспектор. — Одважна девојка, рекла Је стара дама Осим тога, по сваку цену хоће да дозна ко су убице мистер Дракеа. Дала бих пет хиљада долара да дознам ко је и зашто убио старог господина. — На та питања тешко је од говорити. — Да ли знате да група док1ора Лофтона полази у понедељник ујутру? — Знам... Нажалост... — Не мари, господине инспек торе. Панела и ја пазићемо путем на све чланове друштва. — Врло добро, смејао се 1Даф. Ви ћете бити моји помоћ

ници. Да ли сви чланови путу-| ју? , — Да, одговарила је госпођа Лисе. Јутрос смо у хотелу одржали састанак. Мистер Феквик се бунио, али најзад се умирио. Кад су даме отишле шеф је позвао Дафа у свој кабинет и рекао: — Амерички амбасадор Је ин тервенисао и сад смо приморани да им дамо дозволу за даље путовање. — Ако одмах не решимо тај пробле-м — доцније га нећемо решити.. • — То је само теорија, драги мој... Било је случајева које смо решавали неколико месеци и на крају крајева постигли позитиван успех. — Да, алн овог пута морам пустити друштво, а убеђен сам да се ту међу тим људима нала зи убица. Ко зна куда путују. Шеф је слегнуо раменима. — Ви ћете од вође пута тражити тачан програм, рече. Сваку промену мора вам јавнти. Наравно потврдио је Даф. — А сада ћете наставнти истрагу у Лондону. Ако не дођете до неког резултата, послаће мо једнот нашег човека за њима. Штета што вас познају чланови друштва ... У понедељиик ујутру Даф је отишао на станицу Викторија да се опрости са путницима око света. На перону га Је поздравио доктор Лофтон и пријателлки му пружио руку. — Жалим што се растаЈемо, рече му. Али шта да раднмо ... Ви имате програм нашег пута. А ми ћемо се радовати да вас што пре видимо ... Зар не, !мистер Бенбов?

Интересантне појединости о раду руских револуционара пре Светског рата износе се у овом одломку. Писац успомена наводи сасвим нове податке о тадањим терористичким акцијама у Русији. Половина руских револуционара који су органнзооа.м атентате на цара и министре, били су примани у Русији и добијали од владиних листова и лепе хонораре за свој књижевни н новинарски рад. Писац наводи неколико врло карактеристичннх примера.

Даф се окренуо и спазиоБем бова, који је стајао са филмским апаратом у руци. — Штета што не можете да наставите истрагу, рекао је Бем бов. Овог пута Скотланд Јард нијс имао среће. Још никад нисам читао криминални роман са таквим епилогом. Али изгледа да је стварност друкчија. — Ја се још увек надам, одговорио је Даф и извадио из џепа онај део ланца са малим кључем. Показао га је Бембову: — Да ли сте видели ово? упита. — Знате ли шта је то, господине »^нспекторе? — Не. — То је кључ сефа неке америчке банке. Банка у Америцн даје улагачу два таква кључа Према томе, постоји још један исти кључ. — А шта значи натпис: „Дитрих сеф — Лок Контањи, Кантон, Охно м ? — То је велико америчко пре дузеће које продаје браве и кључеве. Ја бих на вашем месту дознао откуд потиче тај кључ. — Трудићу се. Можда је уби ца оставио кључ у Дракеовој соби само за то да сакрије прави траг. Инспектор је сад пришао госпођи Шпанцер и Стјуарту Вивиану. Они су га хладно поздра вили" Капетан Кен био је намрштен и једва му је пружио руку. Исто тако се понашао и Џон Рос. На перону се појавио Хонивуд. — Какво изненађење! — узвикнуо је. Инспектор Скотланд Јарда прати нас на станицу.

Био је претерано љубазан, али Даф је приметио да је све го усиљено. Проговорио је неколико речи са госпођом Лисе и Памелом и најзад са брачним паром Миншин. А онда је поиледао на часовник, па у доктора Лофтона: — А где су Фенвикови? — упита. — Не знам. Требало би да су овде. Путници су сад ушли у воз. На другој страни перона, у последњем тренутку, појавише се Фенвикови. — Ало! поздравио их је Даф Бојао сам се да нећете доћи. — Наговорио сам сестру да продужимо путовање, рече Фен рик. Али ако се деси сличан слу чај, онда ћемо га одмах прекинути. — Хајдете, мистер Фенвик! повикао је Лофтон и ватворио врата вагона. Збогом, господине инспекторе! Воз је кренуо. Даф је дуго стајао на перону и гледао у даљину. Није видео Хонивуда, ко ји је сам стајао у једном купеу и, наслоњен на прозор, посматрао предграђа Лондона. Очи су му биле укочене, а чело ознојено. ♦ * У четвртак увече Даф је посетио свог пријатеља на ВинСтриту, инспектора Хејлеја. — Изгледа да бих те узалуд питао ... смешкао се Хејлеј. Даф је сео за писаћи сто и з§ палио цигарету. (Наставиће се)