Prosvetni glasnik, Jul 01, 1903, page 95

ИАУКА Н НАСТАВА

95

индустријској спреми својих сународника на страни ноказује у свакодневном отварању школа и у најудаљенијим крајевима света. Где се год стеку ла и неколико нородида, било иотребом рада, иди силом каквих других околности, свуда се тамо обраћа пажња да њихова деца не трпе оскудицу у националиом васпитању, а по могућству и у стручној спреми. Вредно је наноменути, да се приликом одређивања појединих позиција у државном буџету талијанском, нигда није осећала хладноћа и уздржљивост у позицији Министарства спољашњих послова, намењеној на талијанске школе на страни. Према тој позицији и спољњем раду у опште, толика је нреданост код талијанских државника и пожртвовање код народних представника, да ни у најнесрећнијим ириликама у којима се могла налазити Италија после уједињења њеног, као што су и оне после кобног рата са Абисинијом, није се аојавила ни искра малаксалости и неаоверења ирема културном раду Италије ван граница пених. У томе нам најбоље може послужити као пример тадашњи њен поглед на свој културни позив у Тунису. Када је, после пораза код Адуе, било дошло, тако рећи, једно ликвидационо министарство, ситуација је била тако компромитована, да је талијанска влада, у општој народној апатији, напустила и сваку вољу на резистенцију. И доиста, послс оног ратног нораза осетио се одмах губитак талијанског ауторитета на аФричким обалама у опште, а у Тунису на носе, где је талијанска самостална ношга била обустављена, железница Тунис—Голета, као цоследња залога талијанског права на Тунис, била продата; консуларна судска права за навек уништена; удружења потчињена општем праву, а слободни грађани изложени били сталној опасности и прогонству. Дакле, сва стара политичка и морална очевина талијанска била је на један мах разорена, па ипак судбина је била да колонија не подлегне тој иропасти, него је и иорсд свега тога, стално корачала напред не презајући ни од протекторске моралне превласти, нн од тамошње непотпуне администрације, ни од претњи ни од варљивнх миловања. Отуда у Тунису после двадесето-годишњег ггротектората Француског има само двадесет и четири хиљаде Француза, рачунајући ту и ону огромну војску од чиновника, док су Италијани достигли сто хиљада. Па које је средство било за одржање такве моралне снаге код тамошњег живља талијанског, и за тако велико бројно постигнуће његово ? На ово питање иослужићемо се одговором Француског посланика Фландена, који је 1896. год. као извештач Финансијског одбора, на пребацивања и нитања многих иосланика за онако слаб успех, ако не и неуспех Француске у Тунису, јасно и отворено изјавио пред парламентом: Да су талијанске гиколе несавладљива моЛ у ширењу талијанске културе, а ирско ње и талијанизма у Тунису. Активитет талијанског Министарства снољашњих нослова на подржавању и ширењу талијанских школа на страни, допире свуда где се