Adam Bid

Ути ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

ном речју, ври у њој интелектуални рад, каошто ће у филозофски настројеном њеном духу врити до краја. Смишљајући касније неки комплот или неки карактер за свој роман, носила се свакад са читавим светом друштвених факата, моралних проблема и интимних психолошких истина. Неког скромног јунака из провинциалног света, рецимо убогог ткача Марнера (Ткач Марнер), или празноглаву ташту Хету (Адам Бид), прати огроман, бива и претеран комплекс анализе. Уметничко цртање карактера и спољашњих обичаја иде увек са дубоким заоравањем човечје природе, и са утанчаним искуством.

Године 1846 издаје Џ. Елиот свој превод Штраусова Христова Живота, али без имена преводиочева. Негујући оца у дугој болести, она се лаћа превођења Спинозина дела Тгастаћиз Тћео!ос!соРо ЕТ сиз. Сва у тежњама научног и мислилачког усавршења, она, 1849, после очеве смрти, креће са познаницима у иностранство, и остаје, у Женеви, на студијама годину дана. Интересантни су неки ставови из њене, иначе у целини, не много занимљиве коресподенције. Нови свет дубоко импресионира младу Енглескињу; она констатује велико преимућство континента; али, њен британски уједно и њен индивидуални поглед на свет не колеба се. Она пише: „Енглеска ми одавде изгледа тмурна, мало забавна, пуна свакидашњице, али, ипак је оно тамо земља дужности и земља љубави.“ Преокупација моралном основом карактера човечјег, јасна је. Меланхолична скепса у гледању на свет, јасна је. То ће се, као златан конац, провлачити кроз сва писма и кроз све дело Џ. Елиота. То је оно што њена Мага, (Воденица на Флоси), каже, у једном тешком моменту, у моменту кад

„се кида од свога вишег позива, и предаје љубавној игри са Стеваном Гестом: „Имамо да бирамо: или да се предамо тренутку уживања, или да се одречемо њега за љубав слушања божје речи у нама, за љубав верности оним побудама које су светиња живота.“ Исто тако можемо читати у писму деветнаестогодишње Џ. Елиот, из год. 1835, читавих двадесет година пре

~“ “