Adam Bid

ПРЕДГОВОР 1Х

рада на роману Воденица на Флоси. Писмо је упућено учитељици коју смо споменули: „Не одричем, има их који могу у великом степену учествовати у уживањима светским, а ипак живети у блиској заједници с Богом — који могу жарко љубити створење, а ипак брижљиво очувати сувереност Створитеља у свом срцу; али ја вам признајем да досада нисам била у стању то да постигнем. Налазим, слажући се с оним што је др. Џонсон говорио с обзиром на вино, да је тотално уздржавање много лакше него умереност.“ Ти су редови изашли из скривене велике борбе уметника и мислиоца у Џ. Елиоту. Уметника, који је волео „створења“ каква јесу, и мислиоца који је тежио да сва створења теже Створитељу. И тако ће остати до краја. Један од најгениалнијих хумора енглеске књижевности, хумор Џ. Елиота, ушиће своје странице ведрог смеха и потсмеха у дебеле романе "моралне, па и песимистичке тенденције. Једна од најгениалнијих психолошких подобности, психолошки таленат Џ. Елиота, окренуће често намерно главу од уметничких потреба у завршетку романа, пошто се десило што је битно, то јест, душе спасене или изгубљене. Кад се Џ. Елиот вратила у Енглеску, настаје важан обрт у њеном животу. Упознаје се са уредником Вестминстерске Ревије, пише, 1851, као први оригиналан рад, једну оцену за ту ревију, сели се у Лондон, и постаје сауредник листа. Предаје се интенсивно послу сваке врсте. Сем великог посла у редакцији, почиње преводити Фајербахову Суштину Хришћанства; упознаје се и води разговоре са читавим низом најпознатијих писаца и научника. Један од најугледнијих је филозоф Спенсер. Спенсер упознаје Џ. Елиота, у току 1851, дакле кад је њој било тридесет две године, са Џ. Луисом, новинарем и књижевником, човеком најразноврснијих талената, који је, свестрано учен, бриљантан козер, оригиналан мислилац и писац, био личност која ће задобити озбиљне симпатије Џ. Елиота, и постати, у неку