Adam Bid

ПРЕДГОВОР ххш

најчистије поезије и симпатије у њој. Он је здрав, пре свега осталог. Џ. Елиот је волела мирну, масивну снагу, и мало инертан мозак и природу својих сељака. У најфинијим цртама и изразима је похватала нарочито онај хумор који долази од оригиналних природа кад се опусте на одмор, кад наиђе на њих као неко преживање свега што међусобно знају и запажају. То је типична црта хуманости код Енглеза и Скандинаваца,да су им хумористичне сцене понајчешће наивне, благе, безбрижне. У потсмех се узимају манири, обичаји, ситне заблуде, ограничености и мале таштине, а не болест и мрак душа. Гђа Појзер и учитељ Масе, у А. Биду, прилично отсецају и боду, али човек не може друго него да се смеје; док Гогољев хумор може срце да пара и сузе да цеди. Џ. Елиот не износи на пазар слабости и глупости и претераности људске; она се игра с њима, и то интимно. Њене комичне фигуре скоро никад нису негативни карактери. Напротив, Џ. Елиот је мајстор да учини да тип буде комичан са неком сасвим позитивном особином, која је мало накренута од праве своје осовин .Гђа Појзер и учитељ Масе, нпр., долазе међу најозбиљније и најспособније личности у селу; они су, рекао би човек, некако даровито несиметрични и једнострани, и њихове особито илустративне досетке су смешне снагом мисли колико и снагом слике. Примера за то је тма,и у А. Биду, и у свима осталим романима Џ. Елиота, било у појединим духовитим репликама, било у разним породичним сценама, или у описним сценама. Комичности типа и оригиналности хумора у речи помаже врло много диалект, оно што се у преводу, на жалост, не може дати ни у најмањој мери, и што је разлог да у преводу сочна фраза сељака губи од сочности, а патетична посгаје сувише патетична. Упозоравали су Џ. Елиота дасе не служи диалектом, али је она говорила да би пре дала себи зубе избити него што би диалект напустила. Ако се узме у обзир дело у оригиналу, Џ. Елиот, расни писац свога тла, има право. Али у преводу јој се то свети. У преводу, где се губи примитивни звук