Adam Bid

хХхН ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

гостању, неистрошиви хумор севера који, упоредо са религиозношћу, потиче од навике посматрања ч0века, један солидан ток живота који се на појединачним катастрофама не задржава сувише дуго, и, најзад, облигатна секта и облигатни диалект. Око главних личности оставља аутор увек доста простора и ваздуха, да би се јасно виделе и независно кретале. И тако онда главна акција тече достојанствено, а око ње стоји блиско сабијено, у један заједнички живот, остало друштво села, чији узајамни односи се осећају у свим обичајима и језику, тако да је све обузето интимном атмосфером места и ситуације. Ако се то примени на А. Бида, имамо у високо уметнички израђеном Адаму, Артуру и Хети главне јунаке, три јасно оделите градације у. примању и сношењу страдања, три разна степена моралних подобности. А мало подаље, као сливено, цело село, сакупљено око оног што је у људским боловима спиритуално моћно, што се дотиче огромних простора и везује најравнодушније људе. Споредни карактери Џ. Елиота, они који, како је речено, дају роману локалну боју и интимну драж, скоро су без изузетка извори или поводи за дивни, светски чувени, дубоко хумани и поетски хумор Џ. Елиота. Тај хумор је такав зато, што потиче из меланхоличне увек дубоко осетљиве природе Џ. Елиота; тај хумор, с тога, иако пун вида и ракетли, не прелази ни у иронију, а камо ли у сатиру. Велико, директно искуство о животу и менталитету сељана, омогућило је да у познатим хумористичним сценама, као, у М'рнеру, сцена у крчми код Дуге, или, у А. Биду, глава под насловом Жетвена свечаност Џ. Елиот нигде не испадне из оне дубоке наивности која је битни елеменат добронамерне досетке код простог човека, којој се, на пример, Пушкин није могао довољно да надиви у Гогољевој збирци Вечери на Диканки. Али, док се у хумор Гогољев. брзо увлачи тон пригушене туге, а код неких савременика Џ. Елиота тон озлојеђености или социалног суђења, код Џ. Елиота је хумор резултат