Adam Bid

АДАМ БИД 525

Адам је метнуо руке у џепове и гледао у књигу на столу, али једног јединог слова није видео. Дрхтао је као истраживач злата који види јако поуздане знаке да има злата, а у исто време види бону могућност да ће се разочарати. Он није могао да верује у оштар поглед своје мајке; она је видела оно што је желела. Па ипак, ипак, сад кад му се то наговестило, он се сећао ствари, лаких лаганих ствари, тако лаких каошто је покрет на површини воде од поветарца једва осетнога, које му се сад чиниле као потврда онога што му мати рече. Лизбета опази да је Адам узбуђен, па настави:

—_А и ти ћеш осетити колико си изгубио кад она отиде. Ти њу више волиш него што и сам знаш. Твоје очи иду за њом кудгод се она крене, каошто Џипове иду за тобом.

Адам није могао више седети. Устаде, узе ше шир и изађе у поље.

Поље је било обасјано сунцем: оним раним је-

.

сењим сунцем за које знамо да није летње, иако још није започела жутети ни липа, ни кестен; и не дељним сунцем уз то, у којем има тако много мира за радна човека; и јутарњим сунцем, које осветљава кристалне капљице росе на тананим кончићима вилине косице у хладу лиснатих живица.

Адаму је требало то умирујуће; он је остао зачуђен начином на који га је нова мисао о Дајниној љубави не само обузела, него га тако савладала да су сви остали осећаји-били потиснути пред силном жељом да та мисао буде истина. Чудновато је да до тога тренутка њему није никада пало на ум да се они могу волети; а сад му се сва жудња усредсредила. на тој једној могућности; он није више сумњао, нити се устезао, у погледу својих жеља, као птица која лети отвору кроз који сија јасна дневна светлост и улази небески дах. -

Јесење сунце га је умирило; али не у смислу. резигнације, за случај да се његова мати, да се и он сам превари што се тиче Дајниних осећаја; умирило: га је врстом тихог охрабрења да се нада. Њена: је