Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

одржи до краја у својим рукама он га предаје Бечу и сам постаје оруђе овога. Националну револуцију требало је довести у сагласност са револуцијама осталих народа у Аустрији; Беч оставити његовој судбини, ако би пао у руке револуционара у толико боље. Борбу организовати искључиво противу Угарске, сузбити је у њене природне границе у највећој мери економишући снагу за могуће евентуалности и последак, у борби између Беча и Пеште узети више посматралачку и независну улогу. Код куће учинити брзе реформе политичке и спровести чврсту организацију војничку, Али Јелачић је био само један царски генерал, истина велики родољуб; он није умео да одвоји интересе домовине од интереса царске куће. Подизање свог ауторитета он је налазио у милости ове а не у неограниченом пуномоћству од народа за интегрално испуњење националног програма. Вођ једне револуције Јелачић није био нимало револуционаран; права за свој народ он је тражио у духу старих конституција, његов план за преуређење монархије одузима превласт у управи Пешти али их не даје дому него Бечу. Његови се захтеви поклапају са захтевима ранијег народољубивог племства с том разликом што се народном праву поклања више пажње. Суштина њихова је поштовање муниципалиа место захтева пуне суверености. Његова је концелција у целини уска; преуређење домаћих прилика у оквиру Аустро-Угарске стешњава развијање идеје Југословенства. Тај граничарски генерал није био за вођа једне велике епохе, њега историја није ничему научила, он као да није знао да ће Беч поштовати туђа права само пред силом, он је пи онда кад је судбина његовог народа и Аустрије лежала у његовим рукама био за преговарања и погађања. Карактеристичан је његов одговор Његошу, 1 априла 1849, у тренутку његове највеће моћи: у њему он моли владику да стане на пут прелажењу Црногораца у Боку и да саветује Бокеље да законитим путем износе влади своје жеље. Подвлачимо ово „законитим путем“ — то је дух старих муниципалма, Место да увуче у револуцију обе слободне српске земље он је одбијао и њихову помоћ и ишао за тим да обузда националну енергију. У таквога вођа беху положене наде свих Југословена и упрте све очи и срца, Један српски владар писао му је као себи равном, као вишем од себе: „Ваша Свјетлост! Свакому се напретку твојему радујем како сопственоме своме, јербо је твој напредак народни, а то се зна

и мој, како твојега сабрата. — Свијетли Бане!.. Тебе је тајна судбина на челу јужних Словена поставила, тебе срећа с дивнима напредностима вјенчаје.,.. Сваки народољубац, цијели

народ наш у тебе је очима упро и к тебе руке пружио како небог послатоме Месији. Твој је задатак велик, њим Европа