Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Oni su, osim ličnog požrtvovanja, značili još i duh koji Je podizao klonule i podržavao istrajne. Oni su bili dika i sreća пао domovine, istorijski naraštaj čija je uloga bila svetla kao zvezda na nebu.

Može se reći da je, dolaskom đaka na front, prestalo ono mučno odstupanje posle Gučeva i započeo jedan nov red dogadaja među kojima je, kao što se zna, najslavniji bio suvoborski prolom koji je doneo slavu našem vrlom vojniku, vojvodi Mišiću. Ima ı danas kod nas ljudi koji misle da zasluga za naš kontra-napad na Rudniku i za propast Poćorekovog korpusa pripada više đacima nego vojvodi Mišiću. Ovo treba, naravno, shvatiti tako da su đaci, svojim pridolaskom na front, popeli moral kod naših vojnika, a to je sve bilo dobro došlo za genijalni plan našeg vojskovođe. I ko zna, zbilja, dali je delo Mišićevo moglo biti ostvareno bez đaka!? Naši vojni stručnjaci mogli bi dati o tome najpouzdaniji odgovor.

Posle tih novembarskih dana, kada je i poslednji vojnik austrijski“ bio zarobljen ili proteran iz Srbije, uloga đaka nije bila više tako znatna kao dotle. Pre svega, veliki deo tih mladi idealnih ljudi, pao je u onim okršajima. Jedan dobar deo bila je zahvatila rednja tifusa koji su nam neprijatelji ostavili. U bolnicama su, mnogi od tih mladih ljudi, dokončavali svoj život pod strahotama užasne boljke koja je naš narod takođe mnogo koštala. Krajem te iste godine preostali đaci su proizvedeni u naredničke činove. Mioral je kod našeg vojnika bio tada poipuno povraćen. Ža čitave mesece nastalo je zatišje. Austro-Mađari i Nemci smišljali su tada velike planove a mi smo čekali.

Neposredne opasnosti nije više bilo. Đaci koji su os „na licu" odavali su se običnom životu u kantonmanu. Njih svuda rado vide; oni su so i videlo u četi.

„Feš nikad nisu: šinjeli mm vise; Al kad dođe čas da treba mreti, Zastideli bi se pred njima I sami gaskonjski kadeti.“

1915 donela je slom Srbije. Zato su bili krivi, pored iscrpljenosti u ljudstvu, municiji, hrani i odelu, još i naši saveznic: a prvenstveno Grci. Naša bi stvar te godine. mnogo drukče izsledala da su solunske savezničke trupe bile zadržale prodiranje Bugara i osigurali nam prolaz vardarskom dolinom. Da se još tada u Parizu bilo dovoljno uviđala važnosi balkanskog fronta, rat bi verovatno bio pre završen a naša zemlja ne bi bila pretrpela one strahote.

U događajima koji su posle sledovali, đaci nemaju nikakvu posebnu ulogu. Oni su, kao oficiri, bili na svojim mestima, čeznuli sa svojim drugovima za izgubljenom Oltadžbinom i pripremali se za konačnu pobedu. |

Vredi, međutim, napomenuti da je taj svetlonosni naraštaj, prvi doneo u našu vojsku na frontu krupnije ideje. Do tada je