Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Sa, vriscima koji rardiru dušu dolaze nam naša mala deca ı daju' nam u naše umorne i ranjave ruke mačeve sa kojih još kaplje krv..

Kao cvetovi u jesen kad zacari mraz, tako umiremo nečujno i naglo. |

Na groblje kraj kapele svakoga dana odnose ostrvskim putem umrle preko noći, koji su zavijeni u Žuta šatorska krila. Pored još svežih redova humki, sa prostim belim krstačama, kao da se nikad ne umanjuje gomila mladih ugašenih života. Svi su mladi i lepi, sa ukočenim pogledom za daljinama, Leže skrhani kao: orlići polomljenih krila. Njihov pogled priča o podnebesnim letovima.

A na poluotvorenim, smrzlim usnama kao da se окашето: krik, koji su do poslednjeg daha nosili u sebi — krik beskrajne čežnje za dalekom domovinom.

Piramida od naših leševa raste do u nebo kao spomenik smrti. | kopno i more i sav vasionski prostor postali su naša grobnica. Svim stranama sveta, kao dogorela КапаЏа, базе зе naši napaćeni Živofi.

No i naslonjeni na svojim skrhanim mačevima, mi smo JOŠ. uvek junaci, koji se sa dušom bore ali ne umeju da mole i plaču.

Ostavili smo otadžbinu. Narod je ostao u jadu i bedi dušmaninu na milost i volju. U očajnoj borbi izgubili smo svoja. najdraža blaga. Na našim obesvećenim svetinjama хасепо 5е obesni Satana.

Sve smo pogubili — ali svoje ideale izneverili nismo, svoju veru izgubili nismo, na svoju Čast pljunuli nismo — sebe ı tebe, nesrećna otadžbino naša — nismo zaboravili, niti ćemo ikad zaboraviti. Dragomir Prokić

Pesma o svojima u ropstvu — Spevana od vojnika na Киш —

Da li znate i da |' se sećale: A sa naša dva nejaka sina:

Ima tome tri godine dana Božidara, malog Veselina;

1 јо5 узе dobra polovina, Т sa njima dvije ćeri male:

Kad kretosmo, braćo, u Ljubosavu, nejaku Zagorku, izgnanstvo. Prođoh s braćom malu Goru Crnu:

Ostavismo zemlju i zavičaj I nesretnu Albaniju pustu

lu njemu svoje bele dvore — Sve pilajuć' za Krisko ostrvo.

Bele dvore na vernim ljubama, Kad sam mlađan Krilu prebrodio, Na ljubama na milim sestrama Pod maslinom šator razapeo

Il u njima svoje stare majke Ja utonuh u pretlešku tugu: l još više decu prenejaku., „Šta li radi moja verna ljuba? Ja sam tada, braćo, ostavio „Šta li rade dva nejaka,sina?

Vernu ljubu u cvetu mladosti, „Da li cvile dve mi ćeri mile?

59