Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

ПЕЧ

Još u početku rata, prilikom svojih prvih napada na Srbiju, Austro— · Madari su dali strašne dokaze o svojoj Dezobzirnoj borbi protivu našega naroda. Bombardovanje Beograda, Šapca, Smedereva i pokolji po Масуг 1 Jadru užasni su svedoci njihovih krvoločnih postupaka.* Oni će naročito za vreme trogodišnie okupaciie u celoi Srbiji ispoljiti sav svoj bes bezdušnih zavojevača.

Pošto se naša vojska povukla preko Albanije na Krf ı dalie na sounski froni, zavladavši svom Srbijom, Austro-Mađari i Bugari su |e kao' svoj plen podelili na dva dela, zavodeći režim krute sile i svirepa nasilja. Okupirana Srbija ie smatrana kao kolonija, koja se mogla iskorišćavati kako se htelo. Zalud su Austro-Mađari uveravali naš narod svojim naredbama da se oni bore „samo protiv vojske, a ne protiv srpskog naroda“, savetujući mu red i mir i obećavajući mu biagostanje. Baš protivu toga naroda. oni su se najviše i borili, pljačkali ga, internirali, besili i, na sve moguće папе 1 svim mogućim srestvima, radili na niesovom utamanjivanju.

Oskudice je bilo u svim životnim potrebama. Lična sloboda bila ič ograničena na minimum. Na dan moglo se pojesti samo dvesta grama brašna. Našem novcu bila |e svedena vrednost na polovinu. Pod zaštitom okupatorske vlasti neprijatelj ie na kakav ioš ne način pljačkao narod i iznuđivao mu novac. Viđemiji ljudi, kao i oni koji bi bili sposobniji za otpor, internirani su u daleke lagere po Mađarskoj i Ceškoj. Za malu se krivicu besilo. Zbog rđavog postupanja okupatorskih vlasti odmetalo se u goru. Naš ie jezik · zabranjivan, Ćirilica DIDEATU OU) a knjige oduzimane i spaljivane. Sav naš duhovan život bio je paralisan. Naš narod je bio lišen svega i kao bespravno robije ubijan je i fizički i finansiski i duhovno.

Više se. Be bilo go5podaf ni svoga doma ni svoje porodice, pa ni sebe sama. Zivelo se u stalnoj opasnosti, koja ie nad svaćijom glavom visila kao Damoklov mać. Obesni neprijatelj, pred našim očima,razarao nam је ono žto nam je bilo naisvetije i najvrednije, a mi nismo mogli da tome stanemo na put. | ta nemoć bila nam je najveći bol. Pogruženo se ćutalo i grcalo u svome јади. О svojima izbeglim pred neprijateljem ledva smio po što god saznavali. Pouzdanih vesti sa bojišta nije bilo. Većinom to behu hvalisave laži u neprijateljevu korist. No ipak“se situacija na bojnim poliima ose'ala i pratila sa grozničavom pažnjom, iščekivajući uvek ono „Veliko“, u šta se čvrsto „erovalo da mora doći iradi čega se mirnije patilo. I ono |e naizad doži

Tako su auto. upayeke vlasti u okupiranoj Srbiji uvodile „modernu kulturu“ i „blagoslovene reforme“.

ЕЗ

Ali ono, što su nad našim nezaštićenim stanovništvom počinili Bugari u svom okupiranom delu, premašuje nedela Austro-Madara.

Stavši na gledište da je Morava, ı po etnografiji i po istoriji, njihova oni su po svaku cenu, to Što nije bilo istina, silom liteli da ostvare. Kada ie na sve njihove pokušaje stanovništvo ostalo uporno, bilo im ie jasno, da dok takvog stanovnistva bude, dotle Morava neće i ne može biti bugarska. Trebalo ie ili menjati ili uništavati stanovništvo i oni su [0 па пајуагуагskiji način radili. Otpočeli su sistematsko istrebljenic srpskog naroda u svom posednutom delu. „Srbije može biti, ali bez Srba izjavio je početkom 1916. g. bugarski predsednik vlade Radoslavov. „Sve što |e sumnjivo treba da se smakne sa ovoga sveta“ — glasilo ie jedno hugarsko naredenie.

* O ovome treba videti knjigu Dr. R. A. Rajsa: „Zločinstva Austrougarske voiske u severo-zapadnom kraiu Srbije“.

61