Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

je pokrovaca, da mije ni zebao. Bio je zadovoljan i brzo se oporavljao. Vodio je dnevnik, pisao pisma, koja nije mogao poslati, jer nije imao ni koverte ni većeg papira. Žalio je, što ne može videti Karadžića, da mu pomogne, a sem пјеба и [обоги nije nikog drugog imao.

Njegova baraka bila je vrlo uredna, čista i ako su Rumuni bili prljavi i neuredni ljudi, kakvih nije nikad u životu video, „Crni“ je češće dolazio, — sevao krvavim očima tamo amo u svaki kut barake i oko nje, da bi mašao što god neuredno. Jednom je našao zatvorem prozor, koji je trebao biti uvek otvoren, pa Je one, što su spavali blizu njega, istukao. Drugi ot je Zatekao, da nekoliko njih spavaju posle određenog vremena Ovi su bili toliko bolesni, dz nisu mogli ustati. Pada je čudo učinio. Gadnim i grubim psovkama jumuo na mjh, izvadio sablju i tupom stranom počeo ih mlatiti sve doile, dok su se mogli micati. Potom je izudarao one, koji su prišli da gledaju. Sedmoricu su preneli u bolnicu, da se tamo osveste. Radonjića nije stigao da udari, pošto je bio brz i pobegao, ali Sa pozvao u kancelariju i kaznio sa četiri dana zatvora, slabom hranom, bez postelje i po dva sata vešanja na dan. U baraki ga zamenjivao pomoćnik.

Cetiri dana i ćetiri noći, večnost. Izaći iz takvog zatvora, a da čovek ne prozebe i ne propadne, bila je retkost. Zaludu se bio popravio, zaludu osnažio, nije mogao izdržati zatvor, a da na njemu ne ostane traga, koji se nikad ne može izleči, Toliko se izmenio i oslabio, da prve noći po povratku nije moбао do zore zaspati. Njescov pomoćnik skupio dvanaest komada pokrovaca i na njega stavljao, da Sa ugreje, ali se on liresao od zime, kao u groznici. Telo bez krvi ne može se zgrejati.

U samu zoru zaspao je. Sanjao je. Tako jasno, kao na javi, bio Je on kod svojih. Svi su sa grlili, a naročito roditelji, braća i sestre. Potom se jelo, vrlo mnogo, svakovrsnih jela, kakva samo poželeti može. Bilo je muzike, pesme ... То su se veselili njecovom povratku :

Probudio se. Ceo san bio mu je u glavi. Sećao se svega, što je usnio. Zaivorio je OČI, razočaran onim što је око пјеба i od stvarnosti, da bi još minut, dva, gledao i mislio u svoj san. Ispod zatvorenih očnih kapaka, letele su suze za suzama...

Mislio je da traži bolnicu i ako su mu govorili, da ne ide, jer se odande niko ne vraća. On se ipak rešio. Tu svoju odluku ostavio je za idući dan, da bi dotle „Crni“ u nekoliko zaboravio, da ба zbog neurednosti kaznio. Još i vreme mu je bilo potrebno, da se pripremi za bolnicu. Gotovo je ceo dan preležao, dok je njegov pomoćnik pazio, da ga „Crni пе хајесе. Pred veče je ustao, da deli večeru. Dobili su ribu, slanu kao gola so. Ova riba bila je u velikim komadima, ı na svakog je “došlo oko pola kile. I sami su se čudili, koliko im se ribe poslalo. Večere je bilo dosta, ali nije bilo vode, jer su održavali

76