Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

218

АЛА ЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ce, одговара за штету коју je проузроковао возар и онда кад je изричито преузео гарант) у за уредно извршевье уговора о превозу. По Француском трговинском законику пшедитер одговара за штету щххузроковану кривицом возара исто као и ■ сам возар, уколико се он изричном клаузулом у уговору са пошиљаоцем није ослободио те Постоји, дакле, претпоставка да он гарантује пошил>аопу уредно извршенье превоза као комисионар del credere. Разуме се да шпедитер који накнади штету има право да се регресира од возара. Аутори сматрају да je свакав став законика диктиран трговачким интересима. Пошиљалац, каже се, не познаје возаре, и њему би у случају штете тешко било доказивати кривицу возара, нарочито у случају кад je превоз обављало више возара, у ком би случају овк, да би избегли тугкбу пошил>аоца, могли пребацивати кривицу један на другога. Пошиљалац познаје само пшедитера и овагј треба да му буде одговоран за успешно извршеше целог посла. Законик, поред тога, даје пошиљаоцу ради бољег осигурања његовог интереса и директну тужбу против возара. Наведана гледишта горњих двају законика важна су и за нас, јер су она била нашла одраза и у нашем предратном трговинском праву. Гледиште Француског трговинског законика било je заступжено у бившем Српском трговачком законику (§ 64) и бившем Црногорском трговачком законику (§ 56), док je гледиште Немачког трговинског законика (од 1861 г.) било прихваћено у бившем Аустриском трговинском законику (§ 380), бившем Хрватско-мађарском трговачком законику (§ 385) и бившем Босанышм трговачком законику (§ 398), који су пре рата важили у крајевима који су некад били под Аустро-Угарском. Поставља се питанье да ли гледиште Главне државне арбитраже одговара нашим данашньим потребама. Мислимо да одговара. Пре свега, што се тиче улоге и положа) а пшедитера, мислимо да нам je схватање европског континенталног права у овом погледу много ближе од схватања англосаксонског права, не само зато што je наше право уопште ближе континенталном праву, већ и по томе што пшедитери и шттедитерска предузећа код нас у односима са возаром иступају, као и комисионари, у своје мме као организације које се специјално и искључиво баве организавањем превоза. Што се, пак, тиче наведеких схватања француског права и немачког права, мислимо да пшедитера треба чинити одговорнкм за штету насталу при превозу кривицом возара само ако му се може уписати у кривицу рђав избор возара. Изузетак од правила да шпедитер не одговара за штету насталу кривицом возара претстављао би случај кад je шпедитер изрично преузео на себе ту одговорност (клаузула del credere), као и случај кад je награда уговорена у паушалном износу, из разлога раније наведених. Иначе, као што he се ниже видети, нема практичног ни теориског разлога, да се од-