Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

219

говорност шпедитера, који je уствари једна врста комисионара, повећава у односу на остале комисионаре. Узрок ставу Француског трговинског законика треба, у првом реду, тражити у приликама које су владале у превозу у време доношења законика, као и раније, jep je трговински законик то схватазье наследие. Превоз се вршио утлавном преко кириџија, који су обично превозили само до одређеног места а за даљи превоз je требало тражити другог, и пошиљалац робе je био у тешкој ситуацији како у погледу избора возара, тако и у погледу оцене услова превоза и примене најпогодније тарифе, затим нарочито код истраживања кривице у случају кад je превоз обављало винте возара. Напротив, пшедитер као стручњак за отпремање, који je у пословним везама са возарима, био je ту у много лакшој ситуацији. Стога се и могла на њега пребацити одговорност и за кривицу возара при превозу. Међутим, данас и неки фракцуски аутори оматрају да гледиште Француског трговинског законика не одговара савременим потребама и мисле да je овакав став законодавца дошао услед тога што je он помешао функцију возара и шпедитера. Ови аутори сматрају да нема никаквог разлога, бар данас, да се шпедитеру намеће одшворност del credere, нарочито стога што je он често дужан да преда робу возару који има стварни мюнопол. И запета, пшедитеру, који због скоро мюнополистичког положаја извесних возара као што су железнице нема могућносги да врши избор возара тешко je наметати одговорност за радње возара. Немачки трговински законик, који je дошао доцније, заузео je гледиште које je више одговарало новим приликама у транспорту. Најбољи доказ за слабу одрживост става Француског законика у пракси данас јесте то што тамо, а и у другим земљама где je продрло схватање француског права, пшедитерска друштва већ у својим ооштим условима отклањају одговорясст шпедитера за штету при превозу насталу крививицом возара. Схватање ниже арбитраже да шпедитер и без изричито преузетог јемства одговара комитенту и за штету насталу на роби при превозу, зато што он уговор закључује у „своје име“, не може се прихватити, jep би то онда требало да важи и за одговорност свих комисионара уопште пошто они сви иступају према својим сауговорницима у своје име што знамо да није усвојено. То што шпедитер иступа у своје име значи, истина, да се уговорни однос заснива само између возара и њега, али то не повлачи нужно и његову гарантију комитенту за уредно извршење превоза. Он je обвезан само да савесно изврши комитентов налог (у заюьучку Главке државне арбитраже нарочито je подвучена дужност шпедитера да без одлагања извештава комитента о извршавању налога) и чува његове интересе, као и да му преда евентуална потраживања из уговора са