Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

извесне начине суспендовања дејства тога гтринципа, иако ce никад није поставило принципијелно питање његовог аброгирања. У периоду принципата, познато je да су нужне и неотклоњиве привредне потребе да ce искористи туђе земљиште y циљу пољопривредне производње или y циљу грађевинске делатности, решаване специјалним уговорним односима између закупаца и сопственика земљишта. У циљу пољопривредне обраде извесних земљишта требало je закључити утовор о ius perpetuum (ако je земљиште припадало држави, такав уговор je добијао назив ius in agro vectigalii a ако je земљиште потицало из приватног фонда, уговор je добијао општи назив lus perpetuum или касније, y одређеним случајевима, емфитеуза), a ако ce радидо о градским земљиштима, између сопственика и закупца требало je закључити уговор који ce звао „superficies”. У тим уговорима радило ce о трајном и наследном закупљивању земљишта. На темељу таквог уговора закупац je добијао право да, уз услов плаћања извесне дажбине, назване vectigal, canon, solarium или pensio, ужива закупно добро на тај начин што je овлахићен да ra пољопривредно иокоришћава или да на њему подигне зграду, коју he моћи да трајно употребљава и поред тога што није њен сопственик. Ти уговори били су заштићени најпре лично, a касније посесорним интердиктима и на крају стварним тужбама in factum. lus perpetuum над пољопривредним добрима и superficies над земљиштима намењеним за изградњу зграда омогућили су да ce робовласници, y периоду кад je проблем радне снаге робова постајао све критичнији, боре прогив привредне кризе и задрже економске позиције и надаље y својим рукама. И једна и друга установа имале су за циљ да сопственицима земљишта осигурају сталан приход са њихових имања која они не би били y стању да обраде и користе и која би за њих, y периоду кад више није било довољно робовске радне снаге a да није било таквог правног регулисања, била потпуно бескорисна. Разумљиво je, зато, зашто су установе ius perpetuum и superficies настале y периоду почетка очадања робовласничког Рима, a јасан je и њихов домашај биле су правна реализација тражеша излаза из кризе која je претила робовласничком систему. Уствари, обе ове установе истовремено су добрим својим делом биле и увод y стварање феудалних земљишних односа y условима робовласничке привреде и робовласничке државе и права. И ius perpetuum и superficies, заснивали су ce на општем припципу „superficies solo cedit”, a формирали cy ce као правни послови y почетку избијања кризе робовласничког привреднот система. Питање je зато да ли je и принцип „superficies solo cedit” био сталан принцип римског права. Није ли и он био историски условљен, као што су историски били условљени његови деривати.

335

SUPERFICIES SOLO CEDIT