Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

174

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

валутном односу и испоручити робу с тим да не тражи исплату цене. Он he то моћи учинити, jep je у његовој моћи да у случају немогућности извршења неке купчеве дужности уговор одржи на снази тиме што смањује односну купчеву дужност на меру могуher. Др. X. Вегенер заступа у својој докторској дисертацији „Bankakkreditiv im kaufmännischen Verkehr“ друкчије становиште. Он сматра да, при акредитиву који отвара од стране продавца предвиђена банка, већ отварање акредитива (акцепт) делује pro soluto а не само pro solvendo као што je то редовно код акредитива, па да продавец о уговореном року мора испоручити робу и без икакве исплате од стране банке, jep je исплата већ извршена отварањем акредитива. Али ово схватање je у опреци са садржином акредитивне клаузуле која јасно каже да je продавац дужан дати документа једино уз исплату у готовом. То излази из стереотипних речи у акредитивној клаузули: „Акредитив je платив уз следећа документа . ..“. Толико у погледу тврђења да тек исплата у готовом од стране банке делује pro soluto у валутном односу. А да у погледу односа покрића тек исплата делује pro soluto или pro constituto debito, излази из уговора између купца и банке. Ако се у том уговору помиње да he се покриће дати по извршеној исплати акредитива продавцу, неоспорно се тим изјављује да се тек исплатом конституише дуг купца банци. Али и кад се уговара претходно покриће (редовно са доспелошћу одмах по датой налогу) и кад се не изјављује изричито који момент делује pro soluto на однос покрића, мора се узети по правилима тумачења да су стране (тј. купац и банка) под речи „акредитив“ разумевале оно што се обично сматра акредитивом, а то je акредитив при ком тек исплата делује pro soluto односно pro constituto на однос покрића. Најзад, из горњег излази да би, по Вегенеру, налог купца банци да отвори акредитив двојако деловао: у случају да je банка у акредитивној калузули одређена на предлог продавца деловало би већ отвараше акредитива pro soluto односно pro constituto на оба унутранпьа односа; у свим осталим случајевима на њих би тако деловала тек исплата акредитива. Налог би деловао на два начина на права и дужности банке, а банка притрм редовно не би знала на који начин пошто редовно не зна на чији je предлог изабрана као акредитивна банка. То je, пак, апсурдно, и пракса о том не зна ништа. Пут и хронолошки ред којим стране дај у изјаве. Купац издаје акредитивну упутницу банци или на дуг банке према њему или с тим да јој даје покриће тек поводом издавања акредитивне упутнице, У првом случају je у односу покрића дотични дуг банке, а у другом случају мандат који je саставни део акредитивне упутнице. У оба случаја продавац закључује уговор са банком („даје јој налог“). Дакле, и ако продавац има потраживање према банци, не може једностраном изјавом наложити банци отварање акредитива, а не може зато jep се налог у овој прилици не односи