Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

179

ДОКУМЕНТАРНИ АКРЕДИТИВ

су акредитива имати сва она права према продавцу која му припадају у случају продавчеве дощье. Практична разлика између преноса цесијом и субакредитивом лежи само у том щто банка у случају отварања субакредитива неhe против преузимаоца имати приговоре из свог односа према првом кориснику. Више банака интервенише. —■ До интервенције друге банке може доћи у случају промене места плаћања (домицила) по акредитиву. До такве промене, која се у пракси зове „пренос акредитива у друго место“, може доћи само код преносивих акредитива, кад су већ акцептирани (отворени), и то на захтев, ризик и трошак корисника. При преносу у друго место може се радити о преносу на филијалу или централу акредитивне банке или на једну другу банку. Тек у последњем случају ради се о интервенцији друге банке. Њена интервенција има значај преузимања дуга прве банке, па после преноса нова банка улази у упутнички нексус са свим обавезама и правима прве банке. Много чешћи случај интервенције друге банке имамо већ при редовном отварању акредитива. Наиме, тада купац издаје налог својој домаћој банци („кореспондентној банци“) да она отвори продавцу акредитив код своје иностране везе за рачун купца. Тиме се налаже домаћој банци да изда акредитвну упутницу по којој ће инострана банка бити упућеник (акредитивна банка) а продавацпрималац (корисник). У погледу налога домаће банке иностраној не може бити сумње да je тај налог акредитивна упутница, иако акредитивна упутница нарочите врете. Наиме, она je таква акредитивна упутница коју упутилац (домаћа банка) издаје, додуше, у споје име али не и за свој рачун, док у нормалном случају упутилац издаје упутницу и у своје име и за свој рачун. Домаћа банка издаје упутницу за рачун купца, дакле, једног лица ван нексуса ове упутнице. То има последицу да валутни однос по овој упутници неће бити у односу између примаоца (продавца) и упутиоца (домаће банке), него између примаоца и једног четвртог лица (купца). А околност да се упутница издаје у име упутиоца доводи до тога да ће однос покрића бити као обично у односу између упутиоца (домаће банке) и упућеника (акредитивне банке). Однос покрића настао би између упућеника (акредитивне банке) и купца, само кад би домаћа банка дала налог за отварање акредитива у име купца, тј. кад не би била само купчев налогопримац него и његов пуномоћник. Међутим, то се не догађа у пракси. Кад домаћа банка посредује између купца и иностране, акредитивне банке при отварању акредитива, она не наступа као пуномоћник купца. Тешкоће настају при конструкции купчевог налога домаћој банци. Налог гласи на издавање акредитивне упутнице, а пошто није намера страна да већ то издавање има дејство pro soluto на однос валуте, не би се могло узети да je купчев налог акредитивна