Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

181

ДОКУМЕНТАРНИ АККРЕДИТИВ

caisses“. Ово доводи до народите конструкциие приступања дугу од стране потврђујуће банке. Она постаје примерно рбавезна на хонорисање докумената. Акредитивној банци могу се презентирати документа само ако не успе наплата од потврђујуће банке, при чему je довольно да je наплата само вансудски покушана. Потврда акредитива налази се тад по свом ефекту између кумулативног и приватног преузимања дуга. Најзад, о потврђивању je и онда реч кад акредитивна банка нема довольно поверења у купчеву банку која joj je издала налог на отваранье акредитива, па од ње затражи да тај налог потврди једна трећа банка у коју акредитивна банка има поверење. Како je купчева банка у овом случају упутилац по акредитивној упутници, ради се о добијању гарантије за извршење упутиочевих обавеза према упућенику. Дакле, потврда налога купчеве банке од стране треће банке прегставльа приступайте те банке обавезама купчеве банке у својству солидарног садужника, па ће акредитивна банка моћи да бира од кога ће затражити покриће, да лш од банке налогодовца или од потврђујуће банке. ■ —■ У пракси обично хонорисана документа иду банци-налогодавцу, a покриће се тражи од потврђујуће банке, 111. ЗАКЉУЧАК Испитивање неопозивог документарног акредитива доводи до свих закльучака: 1) Неопозиви документарни акредитив je упутница. Покушаји да се супсумира под неки друти правки институт нису успели, а да се од н>ега образује правки институт sui generis нема потребе. 2) С друге стране, документарни акредитив je атипична упутяица. Он није централан него граничан случај упутнице.

Др. Богдан Прица