Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИ J А О ОРГАНУ СТАРАТЕЉСТВА

Старатељство je установа чији je циљ да пружи заштиту лицима која нису у могућности да се сама бриыу о себи или да штите своју имовину, права и интересе. Ту спадају малолетници, лица ко ja су делимично или потпуно лишена пословне способности због слабоумности и умоболности, и остали случајеви када je потребно заштити права и интересе одређене особе која није у стагьу да то сама чини. Старатељство има карактер установе отптедруштвеног значаја. То значи да je уствари држава старалац и да она остварује старање преко органа старатељства који врши своје деловање и послове било непосредно, било посредно у заједници са нарочито постављеним стараоцима. Овакво решење које се постепено усваја у савременом праву пружа несумњиво најбољу гаранцију да he се водити довол>на брига и озбиљна пажньа о правилном збрињавању и заштити лица која се налазе под старательством. Овде као најзначајнији проблем јавља се свакако питање ко треба да буде орган старатељства, јер од способности, преданости, сналажљивости, залагаша и експедитивности овог органа зависи да ли he старатељство правилно функционисати. Код нас се то питање постављало приликом доношења Основног закона о старатељству из 1947, а и данас се оно поново поставља. Приликом доношеша Основног закона о старатељству предлагана су два решења; 1) да органи старатељства буду судови, 2) да органи старатељства буду народни одбори. Тада je победило друго мишљење из ових разлога: а) што народни одбори раде брже од судова, јер делују по властитој иницијативи, делују чим се зато укаже потреба; б) што они боље него судови познају месне и личне прилике грађана; в) што у њихову надлежност спада оснивање и вођење установа социјалног старагьа и васпитања. Народни одбори су дакле у могућности да предузму на време подесне мере и да пруже брзу и ефикасну заштиту лицима која се налазе под старательством. У смислу тога и чл. 3 наведеног закона прописао je да су органи старатељства изврпхни одбори среских, градских, и реонских народних одбора. У извршним одборима ову дужност вршили су референти који у већини случајева због преоптерећености и недовољног познавања старатељсшгх гфоблема нису могли да правилно врше ову значајну друштвену улогу. Доношењем Општег закона о народним одборима од 1 априла 1952 укинути су извршни одбори који су по наведеном пропису били одређени као органи старательства. Упутством о организации народних