Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИЈА

189

вредне планове; да по извршењу друштвених обавеза самостално располаже дохотком организације, при чему се организациям гарантује законом одређени минимум; дазье, у праву привредне организация е да у границама свог дохотка одређује зараде трудбеника, при чему се трудбеницима у привредним предузећима законом гарантују минималне зараде из друштвених средстава. Према томе je несумгьиво да наш Уставни закон разликује појам и права радних колектива од појма и права привредне организације и да их посебно истине као елементе у појму радничког права самоуправљања. Уставни закон очигледно разликује две категорије имовин-' скоправних субјеката, и то; прво, радне колективе као такве, тј. као носиоце права управљања привредним организация ама, и друго, привредне организације као носиоце одређених привредних односно имовинских права из општег оквира права управљања као једнога од елемената у појму права самоуправљања произвођача у привреди. Значајно je пак и то што се у уставном тексту право радних колектива и право привредних организација наводе као посебни основни елементи тога појма самоуправл>ања. Ова пак права су на тај начин добила и уставну гарантију, тако да се у даљој законодавној разради и правном проучавагьу наведених одредаба и прописа мора водити рачуна о поменутом разликовању; јер будуће законодавство може наведене одредбе, само даље разрађивати, а не може их мењати нити ограничавати или одузимати. Наведена уставна права наших радних колектива односно привредних организација нису наведена исцрпно или таксативно, већ je ту изнето само оно што je сматрано за најбитније (4). Радном колективу, дакле, по Уставном закону (чл. 6, ст. 1) несумњиво припада право управљања привредним организаријама. А имати неко право и то грађанскоправног и привредноправног каА рактера, као што je ово, то истовремено значи бити правки субјекЈ односно правно лице уопште. 4Сад_ je пак реч о правним лицимЈ ' није увек нужно да то њихово својство буде" у закону или у'' не/ком другом правном пропису изрично наглашено, већ се то молЈе и на посредан начин установит и изразити (5). Радни колектгјв пак има такође и свој тзв. унутрашњи персоналитет (personaEté~

(4) В. о томе ближе др. Јован Ђорђевић: О Уставном закону, Београд, 1953, стр. 95 и сл.

(5) В, Dr. Mihajlo Vuković: Opšti dio građanskog prava, Zagreb 1951, str. 48, br. 231. „Наше социјалистичко право, каже проф. Вуковић, нагиње томе да се за правку особу сматра само она творевина, којој je то својство директно или индиректно (подвукао А. Л.) признато.“ Иначе, по овоме аутору, једино држава je правка особа и без признаььа тог својства неким посебним прописима (исто, бр. 230), А кад пак знамо да радни колективи, сагласно учешу о одумирашу државе, у овој области у извесном смислу супституишу државу, онда би тај изузетак, мислимо, у овоме случају могао да важи и за њих. Тим пре што je и право управљања радних колектива уствари једно ориги парно имовинско право које се стиче самим оснивањем односне привредне организације (чл, 6, in fine, Уставног закона). В. о правном суб j ективитету државе уопште, а посебно државе као субјекта грађанског права Др, Војислав Спаић; Држава као правно лице, „Архив“, ор, 3/51.